Topola

197

лице вечно окренуто срећи и напретку. Она види славу и у трави, као што види зрак сунчани на сваком цвету. Она буди сретне мисли и жпви у веселој атмосфери. Она нпшта не стаје, и опет је неисплатпва, јер је благослов за онога који ју има, а носи срећу- и у друга недра. И сама жалост њена скопчана је са неком милпном, па чак и сузе њене слатке су. Бептам полаже начело: да је човек у толико богатијн у сопственом капиталу среће, у колико он ту срећу са другима подели. Његова доброта будпће добро расположење, и његово he задовољство расти са доброчинством. „Лепа реч“ велп он „није ни мало скупља од ружне, а има лепог дејства не само на оног коме се адресује, него ина онога којн се њоме служи; пто не само случајно него и наравно по сили принципа асоцијацпје....“ „Оно, може се, дабогме, десити да покушај доброчинства, да топло и пријатељско понашање, паиђе и на неблагодарне људе н природе; али и такав розултат не може да лпшп доброчиниоца оне моралне награде, коју он у самом себи и свом делу иалази..." Песник Раџерс имао је обичај да прича о једној девојчици, која је била велико љубимче свакога ко ју је год познао. „Ама кажи ми, дијете, молим те“ упитаhe њу неко једнога дана „за што да тебе свако воле?“ „Ја мислим за то“ одговориће она „што ија свакбга волим!“ И доиста, ова мала прича даје се у велпко при-