Topola

310

слио да су оне потребне верности и потпуности слике. И доиста, он је са тим ситнпцама тим личним цртицама, особинама„ навикама и карактеристикама —■ успео да нам представи људе онакве какви су. У толико је већа Плутархова заслуга за поклањање пажње овим малпм стварима, што он није нигде изгубио из вида велике стране и моменте својпх предмета, као што се нпје на првоме опет и сувише задржавао. По који нут га видимо где се служи и каквом згодном причом, да наслика карактер свога јунака; п у томе он боље успева но што би чнтави табаци реторичког описивања учинили. На другим местима, опет, истиче нам: омиљене девизе, изреке, правила , својих јунака, и кроз њпх често отвара нам и показује п само срце њихово. Нити је Плутарх остао дужан слабостима п недостатцима својих великана; јер и највећн људи имају по неку махну, кривину, или жицу; а где се, збиља, видида су п oma људи! Неко нам може из даљине пзгледатп п као полу-бог; али, кад му се приближпмо,. наћи ћемо да нам ie брат, јер, као п ми, грешан човек. „Ово је таква истина“ вели Волтер „да се људп, којп се изнад осталих уздижу својим даровима, приближују њима скоро увек по својим слабостима"! А, као за што бн нас (вели даље Волтер) таленти и направили нешто ван света и над њиме“ ?