Topola

73

нису кадри ни да схвате, а камо ли да цене, велике људе и велика дела. Нпска природа ниско he се и клањати. Мајмунски идеал лепоте увек he бити: сопствено мајмунство. У једној ,од својих изрека, Рошфуко вели: „да има нечега што нам годи и у несрећи најбољих пријатеља. “ По нашем мишљењу, ово може да вреди само за горепоменуте, сптне и подле, душе, које су, на жалост, тако створене да се не могу туђем добру радовати. У осталом, најгора врста људи то је врста пакосна нодсмевача. То су онн што и у најблагодетнпјем делу туђих руку налазе личне увреце. То су онп што не могу да трпе да се други хвали, најмаље, ако ie то човек њихове струке, заната, еснафа. Такви he људи и опростити некоме његове неуспехе; али не могу да дозволе, да други боље што уради од њих. И баш онда су они и најнемилосрднији, кад впде да некоме иде од руке оно у чему су они пропали. Не вели ли кпсели крптичар о ■своме такмацу: „Кад га i'e Бог онако обдарио зар немам ја права да га мрзим?“ Јест, мале душе век he провестп у заједању, исмевању п манисању; оне су вечно готове да пљуну на све, сем гадна насртаја и успешна порока. Највеће утехе таквих људи, то су: недостатци људп од карактера. „Да паметни не греше“ вели Џорџ Хер■берт „тешко би се изашло на крај са бу-