Topola

90

сензације, јер ce она бавн сампм мерењем овог последњег. Прпзнамо ли пак да je интензитет првобптна особпна психичких садржаја, онда ce може Фехнерова формула π њен значај тројако пнтерпретиратп. Прво. Фехнерова формула оснива ce на двема претпоставкама и то прво на претпоставци. да су једва прпметне разлике y ocehajy међусобно једнаке на целој скали интензитета. да су дакле прираштајп интензптета сензацпје једнаки (Δ Е = const.), п друго ца претпоставдп. да je минпмални ocehaj Е х т. ј. праг ocehaja y апсолутном смислу једнак с првом приметном разликом Δ Е (Ei = Δ Е). Овим двема Фехнеровпм претпоставкама могла би ce додатп још и једна трећа, коју Фехнер није учшшо, али која ce може учинптп ако ce интензптет схватп као дискретна колпчина, на пме претпоставка да je прва прпметна разлика минимум пнтензптета,, да je она последњп, недељивп део хштензпвне количине. Ако примпмо све ове три претпоставке, онда Фехнерова формула даје могућности да деримо пнтензитет апсолутно, a не само релативно, јер бп онда наша мерна једпнпца Δ Е бнла апсолутна јединица. У том бп случају пспхичко мерење пнтензитета бпло чак п y прешхућству над (физичким) мерењем екстензитета, јер je мерење екстензитета увек релатнвно, екстензитет ce мерп увек релатившш једпнпцама. пошто нпсмо y стању опазитп последње, даље недељиве делове простора и тако одредити y једној датој екстензивној количини број апсо лутних јединпца (претпоставивши да их y њој има). Међутим цела je ова пнтерпретацпја Фехнерове формуле хипотетична. Прво, можда Δ Е није подједнако велико y обиму целе скале пнтензитета. Друго. вероватно je да Ei (праг интензптета) нпје једнако са Δ Е. Најзад могуће je да Δ Е не преставља најмањи могућн пнтензитет, да нпје недељиво, да нпје минпмум, већ да je, по аналогпјп с екстензивним колпчпнама, бпло сложено пз вшпе простпх, недељивпх делова, било дељпво цо y бесконачност.