Topola

110

укуса) већ постоје п средњи мирисни квалитети y смислу психичких смеша y којима ce компоненте не могу да распознаду (као код чула вида). Даље су констатирапе и појаве комплементарног мешања мириса: два разна мпрпса одређеног квалитета. помешана y одређеној количини. потиру ce узајамно потпуно. На послетку код чула мприса постоји п феномен адаптације : кад драж дуже времена дејствује на чулнп орган, осећај мириса постаје све слабпји и на послетку ce саовим губи. Веберова константа код чула мириса да ce одредити са више прецпзности него код чула укуса. За разне материје она je разлпчна, a најмања je за меркаптан. Вредност прага дражи за разне матерпјб такође може битп још мања него код чула укуса. Опшпрније излагање о чулу мирпса наћи he читалац y W. Nagel’s „Handbuch der Physiologie des Menschen“ 111-er Bd. „Physiologie der Sinne“, 1905, s. 589 — 620, затим y Ebbinghaus „Grundzüge der Psychologie“ I-er Bd. 2-te Aufl. s. 409 —420 ii напослетку специјално y делу Zwaardemaker, „Physiologie des Geruchs,“ 1895.

§ 18 Витални осећаји Чуло мириса и чуло укуса стоје y најтешњој везп са виталним пли унутрашњпм осећајима. Вптални осећаји немају порекло y нарочптим чулним органима, већ y унутрашњгш дражпма, које дејствују непосредно на сензибилне нерве y унутрашњим органпма. Ови сензибилни нерви унутрашњих органа могу бити надражени y целом свом тску, док су перифернп сензпбилнп нерви тако адаптпранп на егзпстенцпју перпферног чулног органа, да ce y њпма може изазвати надражај само преко овог последњег. Да доиста постоји дражење унутрашњпх сензибидних нерава сведочп п то, што ми локализирамо виталне ocehaje y области разиих органа наше телесне унутрашњости (срце, плућа. стомак π т. д.) Многи тврде да међу впталнпм осећајима има п специфичипх ocehaja т. ј. таквих какве нам не дају