Topola

117

лимфа he ce тада кротати y њему супротном правцу (само што то кретање услед врло малог пречника лукова неће бити трајно) и тим својим кретањем извести из равнотежног положаја длачице које стоје y вези са вестибуларним нервом (оне ce налазе на нарочитпм рашпреним меотима лукова, в. сл. 8), чиме he бити овај последњи надражен. То успоравање кретања течностн бпће најјаче кад ce глава буде кружно кретала y равни самог лука, a све слабјјј што je већи угао, кога раван ротације главе заклапа саравни лука, тако ,да he ишчезнути кад тај угао буде прав. Пошто пак жмамо три лука, који стоје нормално један на другоме, то ce, кад ce један од лукова буде кретао ротаторно y својој равни, она друга два лука неће кретати ротаторно већ само напред и назад и зато ce и лимфа y њима неће кретати y супротном правцу, те y њима и неће бити одговарајућег дејства на вестибуларни нерв. Ротаторним кретањима наше главе y разним правцпма простора одговараће дакле кретања течности y луцима различне јачине, тако да he сваком таквом кретању главе (а преко ове индиректно и целог тела) одговарати једна сасвим одређена комбинација нервних надражаја, и на тај начин та he кретања бити потпуно одређена. Али при простом кретању главе и тела y напред и назад нема кретања лимфе y луцима и зато ce отолитима придаје функција одржања равнотеже њихове при таквим (транслаторним) кретањима. Код нижих животиња отолити ce могу кретати y свима правцпма и зато могу реагирати и на транслаторна и на ротаторна кретања. Код човека пак, код кога je извршена диференциација вестибуларног органа y луке и вестибулум y ужем смислу, отолити (њих има два на броју и налазе ce y кесицама трема) тако су поређани, да ce један отолит може кретати само y једном правцу. Отолит je тежи од своје околине, због тога he изостати при кретању тела y напред и y назад иза своје околине, те he на тај начин дејствовати на длаке које га носе, a ове he опет надражити нервне фабриле. Правци y KojiiiVia ce отолити крећу (код човека их има, као што