Topola

би се десити да Кнез и Савет, одмах по одласку Св.-Андрејске Скупштине, укину нов скупштински закон). Сем тога, Скупштина је имала право да уништи сваки закон који би Кнез и Савет издали без ње, а који би по њеном мишљењу био рђав. Тим заобилазним путем изашло се на то да ни остале законе, а не само главне, Кнез и Савет нису могли издати без Скупштине, јер сваки закон који би издали преко њене воље, она је могла уништити чим би се састала. Укратко, хтело се да Скупштина буде трећи чинилац у законодавству поред Кнеза и Савета. Буџетско право било је признато Скупштини у пуној мери; сваке године, буџет прихода и расхода подносио се њој на решење. Исто тако, никакви нови порези нису се могли установити без пристанка Скупштине. Најзад, она је имала право да кривично оптужи министре (јамачно редовном суду); то је било најсигурније јемство противу министара који не би хтели поштовати нови закон о Скупштини.

Гарашанин и АнастасијевиК нису били противни да се донесе начелна одлука о томе да се, у будуће, Скупштина стално држи, ако не баш сваке године, а оно сваке друге. АнастасијевиГ је шта више био вољан да сам предложи такву одлуку, да би се показао народни пријатељ и добио у популарности. Али ни Гарашанин ни Анастасијевић нису се надали да ће Скупштина покушати да изда формални закон, и то овакав закон... Они су били изненађени и незадовољни. Њихов друг Вучпћ одобравао је у свему либерални пројекат скупштинског закона; он није давао ником, па ни младим људима из либералне странке, с њиховим француским револуционарним идејама, да га претеку у слободоумљу. Онај део београдске интелигенције, који се није налазио у либералној странци, није одобравао либерални пројекат, и замерао Скупштини што одмах на првом кораку скреће с пута законитости, и покушава да присвоји себи законодавну власт, која јој не припада. У Двору, такође, нико није одобравао либерални пројекат, али ту, како изгледа, нису били незадовољни што је тај пројекат изнесен. Двор је био радостан што је искрснуло друго једно питање, које одвраћа пажњу с личног Кнежевог питања; што то друго питање даје повода сукобу између Гарашанинове владе и Скупштине, и, најзад, што је Скупштина показала извесне револуционарне тежње, које је могу компромитовати. Гарашанин није могао пристати на либерални пројекат, али, како с друге стране није хтео да прекида с либералима

251

САСТАНАК СВ.-АНДРЕЈСКЕ СКУПШТИНЕ