Topola

11

могла поставити таква правнла специфичне врсте, пошто се характер посматрања, не гледајући на извесна основна правила од опште вредности, мења с објектима истраживања. Зашто не уме психологија да постави таква правила? Узрок је веома прост: јер је самопосматрање, ако ту реч посматрање узмемо у научном смислу, немогућно. Има оиажања унутрашњих стања и појава, исто тако као што има и опажања спољашњих природних појава. Али логички ми разликујемо навалице опажање једне представе од њезина посматрања. Опажање је остављено често случају на милост и немилост, стога је увек непотпуно и већином има само утолико вредности, уколико подстиче на даља посматрања. У посматрању управљамо своју пажњу на очекиване појаве, пре но што наступе; пратимо по извесном плану поједине саставне делове њихове, фиксирамо, ако је могућно, објекте, да се не би измакли нашем посматрању и служимо се и вештачким помоћним срествима, која треба да потпомогну органе нашега чулног опажања. Како би то могућно било код унутрашњега опажања? Што се више напрежемо, сами себе да посматрамо, то све више можемо бити уверени, да баш ништа не посматрамо. Психолог, који хоће своју свест да фиксира, опазиће најзад један чудновати факат, да он хоће да посматра, али да му је то хоћење сасвим безуспешно. Ништа није необично замислити човека, који пажљиво посматра какав спољашњи објекат. Али представа човека, који се задубао у самопосматрање, изазива у нама готово неодољив подсмех. Положај његов сличан је положају Мипсћћаизеп-ову, који хоће да се извуче из глиба својим роценим курјуком. Објекат самопосматрања је управо посматрач сам. Обележје, којим се посматрање разликује од случајнога опажања, баш је у томе, што ми објекте, колико је год могућно, чинимо независним од посматрача. А овде је посматрање, које ту зависност тим више појачава, што. се пажљивије и више по плану врши. Једино је стога, што се још може саветовати субјективном психологу, да се окане сасвим