Topola

одлучује, шта треба а шта не, може се још холжко учаурихж у свет својих властитих мисли, и сматрати и огласжтж себе апсолухно слободнжм п незавпенпм. Алж чим схупж у жпвот, одмах га окружују соджјалнж шшератнвп његове државе, ж он онда налазж да je потпуно разумљпво да се ио њжма управља у своме делању. И као што се он без иремжшљања служи установама које могу једпно постати и функцжонжсахж органжзацжјом заједнжде, хако се и он похчжњује соцжјалнжм везама, које га са свију страна одружују, те тако посхаје вероватно ине зжајућж ине хотећн - понова чланом велике заједнице, од које je мжслжо да je већ незавжсан. Колектжвне представе и колекхжвна осећања сачињавају и код жоједжнца, којв je прпвндно постао сасвнм самосталан, врло знатан и врло важан саставшг део његове свести, и делају против нзраштаја антисоцијалног егоизма. Међутим дндивпдуалистжчка тенденција развића не води- ннпошто само дзоловању појединца и његовом одвајању од државе. Као што смо напред видели она пма и једно сасви-м друго дејство, које je постало по вшшг морални развитак од особжто велжке важносхж, која до сада нжје запажена. Инджвждуалжсхжчка хенденцвја развжћа, као шхо смо показалж пржлжком жзлагања основнжх соцжјоложшжх сазнања, повлачж за собом псжхолошком немжновношћу унжверз алж за м ж космополжтизам, ж схвара тако ждеју о целом човечансхву као једној великој једжнжцж. Алж се жз хога већ у староме веку код предсхавнжка средње схое (нарочжто код Панец ж ја) развжја захтев отттттте човечн осх ж, за КO ЈУ Ј е У образованжм круговжма Рима сковано жме »хуманосх«, које од тада посхаје опшхе. Услед хога се морална свесх знахжо жрошжрује, хако да се жз хога развжја једна сасвжм нова морална мжсао, чжју je важност по вишж моралиж развжхак човечаисхва у схању да расвехлж само соцжјолошкж меход. Да бд хо објаснжлж, морамо потсехжхж на хо, да смо у жзложенжм основним соцжјолошкжм сазнањжма нашлж нбку ' врсху основне формуле за ггресуђивање соцжјалнжх жрожзвода. Оиа почжва на двогубој фужкцжјж жродукаха заједнжчког жжвота, којж су како на д на м а хако ж у нам а. Ту двогубу функцију објаснжлж смо хада на пржмеру језжка ж жржменилж je такође на друге жрожзводе. Вжделж смо, да се пуно социјолошко дејсхво само онда жспољује, када су обе схране двогубе функджје лотпуно развжјене. Шхо се пак тжче ждеје о целом човечансхву, то морамо рећл, да се оиа вжше иалазж у нама него лад нама. Цело човечанство као једжижца нжје још чврсто консхружсана организацжја. За

283