Topola

човечанству као једној волпкој једшшци, и прожета je том идејом. А из те идеје човечанства поникла je опет мисао о ошптој човечностн, идеја х у м а н о стн, која нам налаже да претпоставимо код свакога човека оно што je чпсто хумано, л да га као носиоца идеје човечанства поштујемо п љубимо. Дакле, захтевн хуманости постављају се увек у име целога човечанства, п то je опет оно што их освештава и што им даје обавезну снагу. Тако дакле можемо моралне захтеве. који продстпчу из ојачале свести о људском достојанству означитп као заповести човечанства. Сада je још пптање, како ти нови шшератнвп ступају у узајамно. дејство. са заповестпма државе. У бићу je тих обеју врста моралних захтева, а п сама историја то потврђује, да настају сукоби између државних заповестп п заповесш човечанства. Велики су нам песшгци често описивали те сукобе. а свакодневни нам их живот приказује много чешће, него што смо свеснп тога. У »Антпгони« опнсује нам С о ф ок л е класичном јасноћом и потпуно успешно, како се нежна сестра успротнвила свирепој владаочевој забранж, која je са становшпта државе бпла ипак оправдана, да јој брата укопају. У стиховима, који he остати вечито славни, позива се Аатигона на непжсани, вечни закон, који су богови освешталп и којн нп један смртни не сме да повреди. -За своје дело она мора да плати главом, али њен приндип ипак побеђује. ТуЈе- заповест човечанства, што се често дешава, везана за релишозне представе, ir то je уздиже у једну вишу сферу. Али je Антнгона у исто време самостална. моћна личност, свесна своје моћи, личност која постаје носиоцем општег људског прннципа. . Природа ме je одредила не да улествујем у мржњи већ у љубави.« Као савршени мајстор приказао нам je Шекспир у »Млетачком трговцу« антагонизам људскога осећаља који je упереп против свирепог државног закона. Венецијански закони који су у важности дају Шајлоку право да тражи, да му се жспуни обавеза по датој признаннци. Судије, везани позитнвним законима, морали су му допустнти да одсече фунту меса од тела Антбнијевог. Са правног гледпшта Порцијеве су прпмедбесамо досетке п софизми. Али пошто je формална .крнвпца, за коју оиа дледира, у нашим очима истинито право које захтева човечност, то се радујемо њеном успеху. У исто смо време сведоци једног исторнског процеса, који одузпма снагу закону, који више не одговара вишем осећању права. Такве конфликте између државних заповестн к заповести човечанства, како рекосмо, пзноси живот свакодневно пред нас. Разуме се да се по правилу показује, да су државне заповестп првобитније,

293