Topola

вој депутацији в Ст. Петробург с обшченародним прошенијем к Јего Императорскому Величеству, оно је всемилостивјејше саслушано и примљено, које нас до данас зашчишчавало п учиниће нас и народ благополучним, о којем за увјерити вас и за достигнути пожелајемо благодеиствије, сљедује вам полно стараније и падежду на мене отложити.“ А, нсто тако, није крио пи главни прекор који је имао да нм унути ради неслоге и непослушности. „Видим ја што да сви ви почти, сваки в својем округу, почели сте бити деспотами и да ви, како Совјет Народни тако и мене, у ничем не слушате што је народња, но погибел и пропаст тражите." Врховном вожду, на то, дана је заклетва верности; утврђено је да се о помену другога вожда не сме ни говорити, „нитн пак трпити да који спомене", док је жив Карађорђе и његово нотомство. Решено је, даље, да се ниједно народно дело не сме одлучивати пи у землш ни ван ње без знања и одобрења вождова, и да без његове потврде нема признања ниједном народном ноглавару, војводи и кнезу. Карађорђе, са сврје стране, обавезао се и заклео; 1. да ће чувати савез са Руспјом као српским покровитељем; 2. да нпшта нсће нредузиматн нн у земљн ни ван ње без еноразума с Унравним Саветом и да ће само преко њега издавати своје заповести, потврде, нрогласс и тд.; 3. да неће изрицати смртне казне или осуде на вечну робпју, ни пооштравати казне без истих споразума, и 4. да неће дозволитп да ико у земљи себп незаконито нрнсвоји какву власт. По томе новом уставу Карађорђева власт снлно је појачана. Место досадашњих саветника, које су бирале нахијс, долазс попечитељн, које он именује, а сва власт нове владс састојп се у томе да, поред суда, будс посредник вождовпх неограничених паредаба.

Пошто су четири главне војводе и Карађорђеви противници посталн попечитељи, пожурио се Карађорђс са Младеном да њихова велика војводства најире знатно распарча, а онда подели новим људима. То је учињено из два разлога. Прво, да њих лиши широких области, у којима су имали јака корена и били неограничени госнодари, и друго, да нове људе, којима ће бити у интересу да задрже добијене чинове, веже за себе. Исто тако, пожурио се Карађорђе, са Младеном да се, после свршеног посла, скуи главара што пре разиђе,

како не бп дошли у везу са новим руским агентом, Добрњцем и Миленком, који су са руском војском сваки час ишчекиванн у Београду. 29. јануара стигао је, доиста, свечано дочекан, руски један одред као нрестонички гарнизон. Мало после тога, дошло је и до сукоба измефу Карађорђа и његових протнвника. Ови су осетили тежнште нове уредбе н противилн су се да је признају. После једног ручка, у двору руског команданта, код кога је Миленко бно на стану, изби противност између Карађорђа и Мнленка у пуној снази. Дође готово до силе. Руски командант, у улози домаћнна, замоли Карађорђа да му поштеди госта. Карађорђе, љут, али, ипак, нрибрап, скиде шубару п упита Руса; дТако ти хљеба царевога, кажи мн право јеси лп ти дошао у Србију да браниш Миленка и Петра од мене?“ Рус му мирно одговори да је циљ љегове мисије једино тај да буде од помоћи српском народу, „а под твоју заповнјест“. То стиша, за час, Карађорђа. У ствари је и било тако. Руси су добилн довољно обавештења о унутрашњем раздору у Србнји и нису хтели да га даље раснирују. њих је у овај час било довољно што су их Срби сами позвали у гарнизоне, што су добили у своје руке Београд, и тако, ако не онемогућили, оно свакако отежали даље преговоре с Аустријом. Одмах носле тога сукоба Мнленко и Добрњац поднесоше оставке на своја нова попечитељска места. Оставке им бише примљене, али, иза њих је следила и оитужба за све што су дотле урадили против централне државпе властн. Суда ннје било. Добрњац, уоиште, није ни сачекан да даде одговор на тужбу, него је, са Миленком заједно, био прогнан из земље. Тако је уклоњена главна опозиција, и земља је остала, истина, са готово нспрепорном врховном влашћу Карађорђевом, али, лишена двојнце својих одличнпх и за устанак веома заолужних војвода. Јаков Ненадовић није пмао личне храбрости Миленкове ни упорности Добрњчеве; он је читаво времс, као стари кућић, радио обазривије и хладније, и његова опозиција ради тога била је лакше нодносива и мање опасна. Стојан Иоваковић, приказујући тај сукоб, наглашава национални моменат као извину затакав поступак: „Карађорђева борба има барем ту добру страну што се његовом централизацијом личне власти оснивала монархичка чврста власт,