Topola

икона сребром окованих, купљених махом по Јужној Србији, особито у скопској Црној Гори и по махалама скопским и сарајевским. Свако је парче ceha на један крај наше земље. Сећа је на лепо поднебље, на плачне врбе, погнуте крај брзих поточића, на рушевине замкова и старих ханова, ceha је и на блатњаве пејсаже, под кишом, кроз које се и пешачило, да би се стигло к циљу. А Краљица има ту сликарску меморију. Она уме да евоцира, у памети, једном угледане пејсаже и лепе мотиве, те да се њима инспирише. Тако су, у тишини Двора, за ово неколико пријатних и врлих, супружанских година, кикли из њене кичице, неколико уметничких творевина на платну, интимних портреа, али још увек само најбтижи знају за те њене похвалне склочости.

ДЕЧИЈА КУЋА КОД КРАЉЕВА ДВОРА НА ДЕДИЊУ.

Из свог Етнографског Музеја, Краљица одлази право у свој кабинет за рад, малу дискретну одају у зеленкастом тону, прави кабинет једне даме. Све је до ситница у реду. Нема хрпа од забелешки по столу, већ само кожни ковчежић и ножић за књиге. А више стола, Краљица Марија од Румуније, у златном раму и по укусу Веласкеза. Висока и плава, са својим сувереним погледом какав је морала имати њена врла преткиња, Краљица Викторија, осматра салон, док левом руком милује расног хрта. А на другом зиду салона, корача миран Исус преко мора. Ајвазовски је заплавио преко целог зида. Под ногама Исусовим, на једном стелажу, чекају на Краљичино срце збирке стихова. Ту су сви. Од вечно младог и романтичног Мисеа, до Жералдиа. Тако до подне а и после ручка она иста чврста, хладнокрвна и неустрашива Краљица, која се не плаши хода по снегу и руском мразу, по киши и блату, која напоредо подноси штрапаце са својим великим Супругом, Она која шофира сама у бр-

102

Књига II

НАШ НАЈВЕЋИ КРАЉ