Topola

9

модерној атомистици, тако да без икакве сумње можемо рећп да je дело Руђера Бошковића имало снажног утидаја на прве духове 18 и 19 столећа. Бошковић je дао великж потстрек за стварање нових научшхх концепцнја и значајан допринос развитку научних дисциплина, као што су матетатика, астрономија, оптика и геодезија. Јурај Вега. На пољу математике нешто после Бошковића јавља се као запажен радншс Словенад Јурај Вега који je крајем 18 и почетком 19 столећа објавио неколико значајних радова. Вега je био професор Војне академије у Бечу п штампао je четггри књиге својих предавања, која су у оно време значила важан допринос за математичку литературу. Нарочито се истакао својим логаритмичким таблкцама, објављеним 1794, које су и данас у употребп. Кроз читаво 19 столеће нисмо имали ниједног значајшгјег математкчара. То пада у очи, али налази објашњеља у општим придикажа, у којима смо се тада налазили. Михаило Петровић. Крајем прошлог столећа појављује се у нашој средини један од највећих математичара данашљице Михаило Петровић, који већ 1894 својом докторском дисертацијом скреће пажњу научника на себе. Од тога времена до данас објавио je Петровжћ неких 240 научних расправа и књига на разним пољима више математике, Те расправе и књиге објављене су у главнол на француском језику, тако да су постале приступачне целом научном свету. Петровићеви радови односе се на алгебру, аритметику, интегрални и диференцжјални рачун, на теорпју функција, на диференцијалне једначжне и на примену математжке у физици, хемији и општој феноменологији. Краљевска српска академжја наука издала je још 1922 године у једној књизи на француском језику приказ дотадањих Петровићевих радова. Тај приказ обухвата свега 123 рада, У Спомеикдк, издатој 1938 поводом његове седаидесетогодишњице наведен je на 16 страна велике оомжне цео списак његових радова, који je тада обухватао 240 расправа и књига. Немогућно je груписати и приказати све те радове. Зато ћемо се ограничити на оне главне групе, које су у књизи Академије наука истакнуте. Ту стоји да се главно дело Михаила Петровића може окарактерисати на следећи начин: 1) Петровић је створио спектралну методу у алгебри, аритметици, интегралном рачуну и у теорији функција. 2) Он je завео у математичкој анализи нове трансдендентв, које су иекоришћвне као оредства за рачунањв или као елементи компарацвја код математичких проблема генералног стелена. 3) Он је пронашао једаи директан метод за лроучавање диферендвјалних једначина помоћу геометриских фигура. 4) Њему ггрипада заслуга што је у математлку увео нова средотва за ограничење непознатих, што je довело до интересантних резултата