Trenuci i raspoloženja

38

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

ЗНАШ У ОНЕ ЗЛАТНЕ ДАНЕ...

Знаш у оне златне дане, Када си ме миловао,

Када си ме душом звао,

У сумрачак ноћи ране, Кад смо страсне речи лили И љубави химне вили»

Још у дивне часе оне,

Кад силази небо души,

Када речи пољуб гуши, Посред миља живот тоне; Кад уздаси жеље таје,

За тренут се вечност даје —

Ја сам знала да ће проћи Страсни часи те олује, Да ће данци да прохује, У заборав да ће доћи; Наша љубав, миље врело, Као цвеће давно свело.

Али нисам могла знати

Да ће, после, ти спомени Ко духови претит мени, Недати ми ноћу спати; Дизат покров мртве среће, Да мучење буде веће.

РЕЖ ЊАА,

Па зар и ти још питаш За бол што душу вије» — И океан је мали Да огањ утули ови; Несане, дуге ноћи; груди ми бура бије, С очију врелих беже тихани, нежни снови.