Trenut večnosti : pesme

133"

Грм, обаљен, лежи, Два метра дебео; тањим се крајем Над воду наднео.

По дрвету овом, Млада као роса,

Ножицама бајним Газила је боса =—

= На крај вите гране, Као вила тако, Намах она седе И хитро и лако.

Па, шта сад учини, Хвала милом Богу, Папучице скиде С њених белих ногу;

А ножице дивне, најлепшој снази; Спустила у Дунав, а их вода мази

Два млада козака, Сад сјахаше прво,

И уморне коње Везаше за дрво.

Привиђење поче Несташније шале, Дизајући руке „Своје њежне ... мале...

Одвеза с турбана Шамију са главе,

Скиде алев фесић И фереџе плаве.