Trenut večnosti : pesme
72
Голуб писмоноша,
(По једној слици).
#
Писманце ти ми донесе мило, Кад си на прозор уморан пао; Срце је моје тад силно било, Ах, знам га... Знам га... Ко ти је дао...
Причекај, стани, голупче мило ! алеко твој је усамљен стан, Одмори твоје злаћено крило, Док драгом моме одговор дам
И перо си ми донео своје,
Што испод твога испаде крила; Кап моје крви и перце твоје
Нека му кажу поздравље моје
Ја сам ти верна, веран ми буди, Тај поздрав мио носи му верно;
Ако л зажели драги што драже, Нека му кљунић твој мио каже
Кад бих... = Сонет Кад бих само, душо, смео, На твој образ диван бео, Притиснуо бих пољуб врео...
Још радије, жељо пуста: Љубио бих вечном жудњом Твоја медна слатка уста
Али, шта ћу — немам моћи, Тешки су ме јади стисли; Не познајем твоје срце,
Не познајем твоје мисли
Све што могу, то и чиним, Стварну љубав твоју губим; Али на те увек мислим, У песми те певам ... љубим...
и те ита