Učitelj

166

жевни, да умеју један с другим да св лепо ошходе — а сам ни– кад није прозборио ни с једним ђаком ни једне пријатељске, ни дружевске речи, нити се је икада подружио с њима, те да их научи дружењу и лепом опхођењу. Он захтева, да му се сви млађи безусловно и добровољно покоравају — а сам никад није хтео ни чију ни најбезазленију жељу ни да чује. Он би хтео, да су ученици „увиђавни“, па да су блегодарни „на, труду његовом око среће њине« — а увек је осуђивао у ђака сваку самосталну мисао, која води ка увиђавности, нити је и када и шта своје жртвовао за њину срећу, па чак ни време, које му се плаћа. Ал оће, да су му ђаци и вредни, да не проводе време у безпослацама — а сам предаје увек све једним те једном сувопарним, опорим, неразумивим начином нити покушава, да свој предмет обогати улешша да га начини занимљивим, да га што већма доведе у склад, да га олакша и омили ученицима. Кад ко не зна нешто од ученика, њега мрзи да се промучи, те да му објасни, да га упути, да му покаже, да му отвори вољу, дага охрабри, да га уздигне — но виче, казни, немилосрдно тера на место, па бележи у каталог грозну јеДаницу (наравно, да је то много и много лакше но поназивати и објашљњивати), понижава, вурвава, убија и оно мало духа, што га је у ученику. —

Он би хтео, да су му ученици јаганци — а сам је курјех

Њему није никада дошло ни на крај памети, да своју науку и делима запелати.

Али у замену за све то, он ради много ревноснијв и много свесрдније једам други „модерни“ посао, где се често помињу речи „форпас« и «иупас«. И ове су му речи и занимљивије и милије, но речи: школа, настава, метод, педагогаја. — Ово није изведено из разговора с његовим ученицима, но сам га и сем гледао сопственим очима у Врњачкој Бањи за овим „послом“ од јутра до мрака. —

Е, па сад, нека се по души каже, да ли су криви његови ученији, што им упуца срце за њим“, што му желе, да му оде „глава, бестрага«, што га псују и мрзе» Ја. налазим, отворено да кажем — да нису. Он их је сам томе научио. Наравна ствар, да им он никад није говорио, да мрзе свет, да грде друге, да су претерани у осуди, да су неблагодарни и неуљудни према, старијима, а најмање према њему самом — али за све то, он им је био живи пример, који увек утиче на младеж бесвесно, али много јаче; но сва. »правоученија«“ и проповоди.