Učitelj

169

теоријске него ли практичне. Ми ћемо истаћи у Хердеру једну разлику која код нас није баш строго повучена, између поуке у правом омислу и саме елементарне научне наставе. Нарочито ћемо споменути првенство које он даје изучавању Француског језика. «То је, вели он, најраспрострањенији језик, који треба упознати пре свију других европских језика; стил и лепота у њему се налазе више но у ма ком другом језику. Он је најлакши и најпростији, најзгоднији да створи предукус за Философску граматику; то је језик који има највише методскога у списима и у расуђивању. Дакле, он треба да дође одмах после матерњег језика п да претходи свима другим језицима, па и латинском.» У Шлаермахеру наилазимо на врло оштру критику противу кажњавања деце. «Нема казне, вели он, која не би била штетна. Ми тврдимо да укроћавамо дете кад га тучемо и кад му кратимо задовољства; док у исто време не престајемо му понављати како човек, достојан овог имена, не треба да се подаје ни патњи ни оскудици. Ви га осуђујете на прекообичан рад, на задатке за казну, као на нешто врло непријатно, а међутим говорили сте му и непрестано му говорите, да је рад једно добро. Ако ваше казне постигну резултат који желите, ви сте с тиме улили у дете одвратност према учењу и страх од физичког бола; ви сте од њега створили лењивца и страшљивца.» У ж. П. Рихтеру. аутору Левана, налазимо врло живо осећање толерантности, па чак и у погледу католичке вере, што је реткост код протостантеких писаца. «Нека свака релиђија, вели Жан-Пол Рихтер, свака вера, сваки символ буде светао за децу. Нека протестанско дете посматра са уважењем икону католичког свеца, коју буде наплазило украј пута, као да пролази кроз свети гај у коме се његови рођени претци моле Богу, Нека се оно израна навикне да различне вере посматра као и различне језике у којима се јавља човечја душа!»