Učitelj

490

прибељешке разних догађаја од монаха Пиперске Ћелије и безброј књига. рукописних свијетске и црквене садржипе.

Да се књига високо цијенила код Срба, сведочи нам то и она књигопечатња Српска на ободу код Црнојевића Ријеке, посљедни покушај, који се у крвавој Зети удавио.

А, „Душмани наши, душмани кивни и злобни“ све чињеше да нас нема, па нам и књиге што нађоше нешто изгореше а нешто однијеше, али их ипак затријети не могоше: Манастири и њих сачуваше.

Но као што рекох, послије Неманића и послије Косова, школе су замијенили у неколико манастири, ваљане учитеље калуђери и попови, војводе Хајдуци, Народне књиге. и Историје замијениле су гусле“ уз њих је пјевач и из њих чешће неписмен па често и слијеп читао српску историју, оне су му биле књига прошлости, оне су му биле књиге жалосних и радосних догађаја, оне су му биле будилник наде на боље данове. А грађански закони били су Србилу нужна одбрана, која је обично трајала сваке. године од веселог дана Ђурђевога до Јесењег дана Митровога.

Било је људи у прађедовском и у том времену, који су велике суме новаца трошили да саграде какав мост, или га понове, да начине богомољу — или је понове, у чему су рачунали вјечни спомен свога имена — себи задужбину. — Било их је, који су куповали читава села, поља, дубраве и планине, и давали их манастирима на поклон за спомен свога имена, или да се назову ктиторима, и све је то добро и прелијепо било, хвале достојно, али то још није био онај прави темељац камен на који је требало зидати општу кућу Орбинову.

Дакле у том времену било је дарежљивих руку али није било Гавриловића, а могло је бити Бранковића, и било их је, зато српско царство онако брзо паде и од њега скоро ништа пе остаде. осим јединих гусала и молитве по Манастирима, и ово двоје чинило је своје и учинило на похвалу српскоме потомству.

Завист и мржња излегоше неслогу, а неслога донесе оно тужно Косово, а оно оно нам донесе зли удес цијеломе Српству, од кога и данас сви ми патимо.

Ови гријеси рашћераше српски народ из драге домовине по туђем свијету као н. пр. по Ћесарији, Русији па и по Италији, и већи дио тога народа био је судбе капље у мору, чему се никако не треба чудити, а за то вријеме Србија бијаше поприште нечовечних господара Турака. Запста је за чудо, те нас је могло м толико остати, какве су але пут нас зијевале. А. „душмани наши,