Učitelj

490 ИЗРАЗ АФЕКАТА КОД ЉУДИ И КОД ЖИВОТИЊА

Ми можемо е пуним разлогом као основу узети: 44 сви афенти при јатности узбуђују. По неки пут за њима наступа умори малаксалост, али то баш ес тога и бива што је афекгом у више или мање кратком времену сувише нервне снаге утрошено. Радост се увек обелодањује као велика по треба за кретање, и ово се нарочито јасно види код деце и код младих животиња. Кад у ивдивидуи ича довољно неупотребљене "неравне снаге, онда она не може да стоји на једном месту нити у миру; она мора тада да тражи неку прилику да своју мишићну енергију истроши, и за то скаче трчи, игри и свакојаке покрете чини, који немају никаког значења нити служе за достижење ма каке цељи. Узбуђење то пређе и на ум, те се овде пдеје узрује и већег полета добију, и тиме се веселост и ведрина проп веде. У исто време тиме су и мишићи лица лобили наклоност да се скуп љају чиме се произведе весео израз лица, а нарочито израз насмејаности или осмејка, који се јавља као израз сваког пријатног осећања.

У млогим случајевима јавља се пи уз бол неко привидно узбуђењ Кад се човек рани или ма каку повреду добије, која му бол задаје, скоро сваки пут за тим наступа нека грозничава распаљеност или узбуђење. По вређен човек осећа неки инстинктивни нагон, који га тера да се више или мање енергички напреже да би ту повреду или бол отклонио или се од тог екловио, Али ни у једном од таких случајева није узбуђење исто онако, као што је у задовољству или пријатности, нити оно произлази из истог извора из кога и ово. У задовољству човек троши само сувишак или пр рашта: своје енергијр, који му је споља дошао. Он ту издаје само. оно што је преко нормалне равнотеже своје примио, што је, дакле, неупотре бљена и непотребна готовина. А у болу, на против, троши се и она снага која је нашем организму са свим потребна те за то се ово трошење врши на штету нашег организма. Овле ми не издајемо сувишак, него изгоримо изворе из којих наш организам за своје потребе евагу добија. Узбуђењ овде има у главноме релативни карактер, и оно не спречава, да се на кр краја опет наша снага умањи. Распаљеност или узбуђење које наступа кад се човек рани, јако повреди или какав Функционални поремећај у ор ганизму наступи, долази отуда, што услед целог или делимичног рушењ некога органа или усљед тога што су покрети тога органа спречени, от: _енага сада остаје неупотребљена, која је трошена на тај орган или његов

покрете, па сад она мора да се излије неким другим путем. Али целив органских снага тиме се баш ништа не додаје, него, на против, услед тог се умањи снага у целом организму, и то према величини бола више ил мање. Ово умањавање долази од спречавања реакције извршене на остал евесну индивидуалност. А опет ово спречавање произведе се оним рушење ткања или поремећајем каке Функције. Снага, која је трошена разрушени ткањем или радом поремећене Функције, сад се, као неупотребљена, излиј