Učitelj

ШТА И КАКО ДА ЧИТАЈУ ДЕЦА 827

појимање догађаја је непосредно, па и истакнути су они много објективније. Ето то је стварно, садашње читање у најмлађем добу.

У самој ствири у нас није тако. У нас труде се да створе особиту литературу и за малишане. Ја велим, то није данашња литература него

само, тако рећи, полулитература — књига не ради књиге, не ради читања, него нешто пола књига пола играчка. Да споменем неколико књижица те врсте: „Листђ повернете — диво напдете«“ пок. Макарова, „Шива кар-

тинка« г. Љдова. „Лобимми скаски вђ дђтскихђ стихахђ“ М. Т-вон. „Прочнал књижка“ издао је г. Девриен, „Добри морозко«“, „Комическји преврашенјн“. Шта игра код њих главну улогуг Шта год хоћете — само не садржина! У њима је важно: или то, што је свакој страни додата по нека „жива, покретна слика; или то, што је књижица везана пантљичицом као котарчица за слаткише, која се може и вешати; или то, што је свака страни текста залепљена на картону: или то, што су цртежи пресечени по пола, и кад преврну те половине добију се различни цртежи, само, истина, не увек забавни за децу. Текст је ту унесен, чини нам се, само ради тога. да би та играчка добила право назвати се књигом. На кратко речено: трудећи се да забаве децу којекаквим играчкама — наши издавачи ових играчких књижица само дискредитирају значај књиге у очима младог читаоца.

Кад се у детета почне будити радозналост, и кад га почну већ интересирати предмети спољашњег света, тада му је потребан такав разговор, који ће га увести у круг свакодневних појава, и, илустрирајући му те појаве — објаснити их; т. ј. њему је потребан разговор из стварног, реалног живота. Зато се могу узети и по неки одељцу белетристике |као образац таквих спомињем већину издања Фребеловског друштва) и научник, на пр. „Свђтђ Бол“, ДЂтекји мтрђе“ „М!рскје захребетник“ пров. Богданова. Писање књига за малу децу мора бити сасвим просто, приступно, не прелазећи границу њиховог схватања, но и не изостајући од тога хоризонта којим она владају — хоризонта који чини способним задобијати нова знања. Дечја књига не треба да смета дете — њој је суђено да богати његов ум. Ако је у опште тешко писати за децу као што је још Тургуњев приметио, то писати за малу децу још теже је. Писац дечји мора донекле да се врати у детињство, да би се могао тоном писања приближити својим читаоцима. То и јесте, у неколико, узрок што су књижице за децу већином без добре садржине; а често је, опет, то управо · посљедица тежње писаца простотии приступности предмета и објашњења, што их често доводи до празног садржаја.

Прелаз к читању из стварног живота не искључава собом читање скаска. Погрешно је мишљење Гервинуса да оне ко бајаги за дете већ не вреде кад их оно само само почиње читати; не, Фантазија његова продужава силно радити и треба хране себи; та храна је у скаскама, баладама и епосу, и нека их он не баца. На тај начин, као што се вида, ми допуштамо читање још од врло малих година но само са извесним избором и