Učitelj

86 О УЧИЛИМА

љена на 17 округа по ондашњој подели и сваки округ као и цела земља. означена тачним границама. Окрузи су обојени доста бледим бојама сваки. за се друкчијом, за разлику. И ако се нису: изучавали као сада један 32. другим, него синтетичким методом учећи целу земљу, као што се сад ради при општој репетицији при крају године, опет су давали јасну слику целини. Испод мапе, исписана су имена округа са срезовима. Врло добра, страна мапе била је та, што није била претрпана именима, те су се јасно могли видети земљописни предмети. На овој су мапи први пут употребљени и знаци за означавање места, река, граница, пошта, манастира, градова и-т. д. какве ми данас употребљујемо при цртању мапа. | Ти су знаци били врло подесни и верни ствари, а пријатни за око и лаки за памћење и цртање, разнолики за учење и непретрпани. Ова је мапа. корисно послужила за учење и замењена је по увећању Србије са другом по петом начину рађеном, само са једном маном: претрпаношћу имена и нетачношћу а рађена за канцеларије ушла је таква и у школе што је врло погрешно бар са методичке стране, ако у суштини мапа и није ваљано наставно срество због своје апстракције.

Историја, природне науке, вера и вештине нису ни имале кад и сада никаквих учила, обим ако би хтели поменути као историско учило велику слику српски владара, која је рађена у спомен пунолетства краља. Милана, па се и данас задржала више као украв у школи. Претрлана. ситно и нејасно израђеним ликовима наших владара од почетка историје до краља Милана, није била подесно очигледно срество за историјску наставу због нагомиланости и једноликости ликова и ношње. Мало крунније |

су израђени ликови наших владара овога века. Ова је слика била по негде и у бојама, али је ретко употребљавана. Уз њу се могу поменути још неке тколске слике, као што је она: „грбови ерпеких земаља“ без употребе и ликови Св. Саве, кнежева Милоша, Михаила и Милана.

Као дисциплинарно средство употребљавана је и дашчица за, излажење ученика с часа ради потреба на поље. То је била једна, квадратна, (од 1 д. м. дуж. и шир.) дрвена дашчица, која је о концу вивила уз врата. | На једној страни је имала слово „О“, на другој „дД“. Ученик који је хтео изаћи е часа обрнуо је у школу слово „О“, што је значило „отишао“ и да други не може изаћи, док се онај не врати и обрне у школу слово „Д“ што значи «дошнао“. Ова је дашчица одржавала мали ред и онемогућавала досадно мољакање за излазак на поље. Но и она је брзо изашла, из употребе. |

Сад ћемо прећи на другу важнију појаву у тадашњим сен. школама, а та је употреба, учила, која су била, приватна, својина, п која су учи тељи доносили у школу и учила, која су сами учитељи правиљи за школску потребу.

У овоме послу нарочиту заслугу су стекли млађи учитељи. Одушевљени начелом очигледности они су се трудили, да је у сваком предмету изведу. Најважнија је очигледност извођена живом речју и популарним