Učitelj

из ИСТОРИЈЕ НАРОДНЕ ШКОЛЕ | 365

задовољи припрему за свештеника, или за вршење административних дужности, итд. Учитељи и васпитачи удешавали су свој рад не према дечјој природи, нису имали у виду хармонијско развијање дечје способности, него су радили само према оним практичним цељима, које је била дужна подмирити тадашња основна школа. Та школа не само да се није примењивала према силама и потребама, дечјим, него је — помоћу вештог одабирања и великим истеривањем све деце, чије силе нису могли изнети њене потребе — једва оспособила по неколико ђака за своје уске практичне цељи. Она није хтела из свога програма изоставити ни једну јоту, није хтела измењати начин учења ни уџбенике, и ако су хиљаде Факата уверавали средњевековне педагоге да ни њихов систем, ни њихов метод не одговарају дечјој природи, њиховим потребама, њиховим силама, ни њиховим способностима. Није могуће замислити ништа ужасније ни нечовечније од оног поступања с децом, оног метода и система учења и васпитавања, какви су безгранично царовали у средњевековним школама. Ропско стање са свима својим ужасима, поступање плантатора с Негрима, ништа су кад се упореде са тадашњим школским режимом. Истина, то је било природна последица општег гледишта средњег века на школу, а то гледиште, као што рекосмо, није било у интересу деце, у интересу њиховог развитка, већ за постизање уских практичних професионалних цељи, које су раније поменуте. ј

До реформације није се признавало право на индивидуално образовање друкче него с професионалним цељима. Католичка црква, сматрала је све људе као малолетне, који морају бити под туторством. Они су сами признавали да су неспособни да мисле и да истражују истину, своје жеље и воље сматрали су као дечје каприсе. Католичка црква сматрала је да прости људи нису у стању сами собом слободно управљати, него да је за њих дужна мислити, осећати и хтети сама католичка јерархија. Ну јерархија није се задовољавала само улогом вишег и неоспорног аукторитета; она је хтела да постане у народним очима и неко више благо, а њена величина виша цељ, којој су дужни стално тежити сви људи. И породица, и школа и држава, све је то дужно своје силе управљати на то, како ће се јерархија учврстити и оснажити, како ће грипремити што бољих слугу за њу, и како ће јој се дати што је могуће више средстава за борбу с опозиционим елементом. Ето за што је јерархија водила бриту о образовању народа само тада кад је њој потребно, и само у толико, у колико је то било њој у интересу. Сопствени интереси — ето то једино руководило јерархију и онда,