Učitelj

КЊИЖЕВНОСТ 915

е) Да нормална реч буде исписана рукописним типовима.

Ваља признати, да је писац прва два услова испунио; али у тежљи, да задовољи њине захтеве, он је отишао тако у крајност, да је њима. жртвовао све остале услове.

Речи су збиља с реда све кратке и из области дечијег гледишта; исто тако је у свакој основној речи само писмени представник непознат.

Ну што се тиче распореда писмена по захтевима Фонетичног начела, то се може видети најбоље отуд, што је писац за прву осн. реч изабрао «бри», дакле од једном три непозната писмена знака, са самогласником р, који је сам по себи деци великим делом најтежи и који је и иначе по својој природи већином сугласник а самогласник тек изузетно То је дакле очевидна грешка против начела поступности.

Још је горе са захтевом, да ново слово буде прво. у речи, јер има десет писмена, (р, п, о, њ, а, ж, и, е, л, љ), која се апстрахују из средине или са краја речи а не с прочеља, где је најистакнутији како глас тако ш његов знак и где га најлакше уочити и издвојити. Ово нарочито важи за самогласнике, које писац готове све издваја из средине речи (срп, пон, пањ, жир, реп).

(О томе, да дато ново слово у склопу осталих писмена буде истакнуто маснијим потезима пали другом бојом (као што је било у Чутурилову буквару), а том у овом делу пишчеве Словарице нема ни помена, нити почетник има могућности да типске црте новог писмена добро уочи и јасно схвати,

На послетку што се тиче потоњег услова, да не само нормалне речи, већ и читав први, азбучни део буквара буде писан искључно рукописним словима, —- т. ј. да је бухвар израђен на основу метода са руским читањем (Мезћоде есги аге есвиге — Беоћгеђ-Гевете оде) као што се то данас практикује, с малим изузетком, у школама готово свију напредних народа, то. писац не само да тај услов најмодернијег метода у настави основног читања није испунио, већ је одлучно у супрог њему радио тиме, што је у место рукописним словима отпочео наставу у читању са штампанима

Историја метода са основним речима (вербални метод) показује да је он прошао три ступња свог развитка.

У првој половини овога столећа овај је метод изведен искључно штампаним писменима; а кад се после; дошло до уверења, да је овај метод сувише механичан, да не увлачи у посао дечију саморадњу и убија интерес, тад је у другој половини овог столећа исти вербални метод изведен на денову двојаког писма, т. ј. штампаног и рукописног (т. 3. мешовити метод). Пошто се пак на послетку увидело да двојака писменица сувише оптерећује снаге почетника и збуњује га, то за време последњих 20 година вербални метод изведен на осоову искључно рукописних слова, због чега се и зове «метод рукописног читања».

Ко год загледа у други део г. Јовићеве Словаруце, тај ће увидети, да је он за основ свога метода изабрао најстарији п првобитни начин са искључно штампаним типовима и прве половине овог столећа, чиме у таки исти назадак бацио и нашу букварску књижевност. А да би се писац ратосиљао оне рђаве стране механизма и слабог буђења дечије сарадње и дечијег интереса, он је био принуђен, да с овим методом уједно споји и начело, осталих двају метода, т.ј. он је са наставом у читању са штам-