Učitelj

488 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

се чини. Велики део тога одређивања, нарочито материје, носи од речни карактер. Материја, вели се, јесте нешто независно од Форме, од променљивости, од даног времена, простора и т. д.; материја је скривена основа узрочности и снаге и 7т. д.

Са своје стране енага и дејетво одређује се као одрицање и противност материје и у исто време као њена Функција и отправљање. При покушају да се одреди материја и снага, ми долазимо до одречног противетављања, једно другом — материја нијз оно што је снага и обратно. Но-ако се ми само старамо, да дамо реалну и квантитуалну одредбу тих двају Фактора, ми ћемо, на против, чудним начином бити принуђени да сваки од њих изразимо посредством другог. ;

Материја се мери кретањем, то јест, снагом, снага пак мери се масом, то јест материјом. Оба начела, материјално и динамичко, материја и снага, показују се увек узајамно свезани и односни, часу позитивној, час у негативној Форми.

У осталом, чиме је то условљено, да се та два начела један пут одређују негативно а други пут позитивно 2

По нашем мишљењу то се објашњава психолошком двојношћу тих начела, која се појављују час као Фактори непосредних упечатака, час опет излазе пред нас као појмови апстрактни. Ми се не слажемо с Вунтом, који им призније саме. апстрактно значење хипотезе, као што се он изражава, или општих појмова, израђених путем опита. У овом последњем, или у непосредвој примљивости, по његову мишљењу, нема ни материје, ни снаге, ни супстанције, ни радње. Ту ве, по нашем мишљењу, скрива заблуда онаког истог карактера, каква се дуго одржавала у погледу начела и аксиома геометрије и механике. И ту су се до скора сматрала основна начела као производ апстрактне умне радње, док није пошло за руком да се не само утврди опитни, емпирички постанак тих начела, но и да се докаже, како се и клице њихове већ садрже у чињеницама упечатака. Ту се потпуно потврђује Локов закон: „ШћИ ез шп пиеПесћ, аша поп ега та вепви“. Додатак Лајбницов: 1541 пиееств Трве, који је добио израза у Вунтовој теорији примљивости, ни приближно нема таку несумњивост. Нема поговора, да представа о материји и снази, супстанцији и узроку, ма да се и појављује у завршеној Форми, само у облику општег појма као производ његове апстракције од аката примљивости, ми ипак морамо допустити да се клице или елемента тих појмова већ скривају у непосредној упечатљивости. Овде се ти елементи находе још у спојеном стању; они вису одељени од осећања или представа, које се у опште појављују у свести као вераз-