Učitelj

335

Кад је пак ко од ученика хтео са часа изићи у двориште ради одмора или ради нужде, морао је прићи учитељу Митру, пружити десну или леву руку и учтиво замолити га да му то одобри. Учитељ Митар је то обично одобравао, али би тог ученика теже или лакше ударио дашчицом (врстаром) по шаци испружене руке хотећи тиме да га опомене да се брзо врати. По каткад би том приликом више или мање пљунуо на под говорећи ученику да се врати док се пљувачка осуши, иначе ће га казнити. Ето таквим је методом учитељ Митар одржавао ред у својој школи!

У школи учитеља Митра обично је било мало ђака, највише 20—80, а више није ни могло стати у учионици. Он је био сељак, а као такав је и живео просто и био задовољан са малом наградом од ђачких родитеља. Сваког дана је у јутру долазио из села Бунушевца пешице са торбицом у руци, а тако исто се је у вече из школе враћао тамо. У торбици је носио себи спремљену суву храну за ручак — обично хлеб и сир или парче сува меса, ако се мрси, а хлеб и лукац, ако се пости. Недељом и празником такође је пешице долазио из Бунушевца у шапраначку цркву и ту је за незнатну награду ревносно певао за певницом.

Из сваке од ових часловских школа има и данас живих писмених људи у Врању и околини.

Ако је ко од ученика осем буквара, часловца и псалтира и нешто више и боље научио нарочито како се врше обреди у цркви при крштењу, венчању и сахрањивању и како се служба служи и то обично доцније уз свештеника, и умео у цркви појати, могао је бити и свештеник. Многи садашњи стари свештоници у Врању и округу врањском и данас само толико знају. Али ипак и са таквом малом спремом ови су свештеници били у стању да одрже народ у прадедовској вери хришћанској и за све време робовања под Турцима. Побожност народа у овим крајевима уочио је и путник Бенедикт Курипешић у првој половини ХМ! века. По његову писању у то доба је у овим крајевима „у сваком селу била црква и свештеник, који врши на време обреде по установама Светога Павла, а за то њега, жену му и децу, док је жив, издржава цела

1 За време ратова за ослобођење и после тога многи су од ових свештеника помагали нашој војеци и својим знањем и умењем. Тако нпр. Поп-Тома из Власине има заслуга при постављању границе између Србије и Бугарске, а ПопВељко Качаревић из врањске Јелашнице одлазио је у Стару Србију п Маћедонију ради народних послова и то у времену када му је претила највећа опасност од Турака и Бугара.