Učitelj

480 УЧИТЕЉ

покретима без циља, ипак таковим, који имају јачи педагошки значај у развитку саме воље. У оним случајевима, када се не појима смисао дечје игре, боље и не мешати се у њу и оставити дете потпуно њему самоме. Ово је у ствари потребно казати о мешању у систему дечјих покрета. Дешава нам се да често видимо, како дадиље и матере својим суделовањем и пажњом и својом нераздвојношћу е дететом ово често лишавају слободе и незивисности, а често чак својим мешањем руше половину већ остварених дечјих задаћа, отимајући му натај начин наслађивање резултатом, и, што је још горе, мешајући се у разумна, самостална вежбања дечја у вршењу вољних функција, да би се довеле до краја.

Посматрајући дечје игре можемо се убедити и у то, да по неке дечје манипулације имају као циљ једино вежбање у радњама воље, које задржавају исти покрет, који већ постоји. Такве су на пример разнородне непокретне позе, које дете предузима пред огледалом, које му служи само као средство да би могао контролисати своје некретање. Изненадност, којом дете оставља све покрете, заузимајући непокретну пову, показује нам, да се овде ствар тиче интереса и задаћа задржавања. Такав значај има, вероватно, деци толико мило изненадно ћутање у вези с непокретном позом као животиње кад вребају. На први поглед нам се каже, да деца нешто ослушкују. Али на самој ствари лако је уверити се, да у план тих забава није умешан смер да се ма шта прислушкује или да се на што погледа, Ничега ту нема: васцели акт тај представља собом просту забаву психичкога уздржавања (вадржавања). Покадшто те радње имају карактер чистог напрезања пажње, али и то напрезање, у своме току, јавља се у облику бесциљног, платонског акта, који се не продужава нити за собом повлачи непосредно какве последице. Ове ове појаве имају такав карактер. као да дете — могли би казати, употребљавајући уобичајен израз појетичног језика — прислушкује своју властиту мисао. У ствари пак овај описани феномен није ништа друго, већ чиста апстрактна примена вољиног принципа у процесу пажње или задржавања. |

- Од већег су теоријског интереса, најпосле, оне радње и забаве дечје, где се ствар, очевидно, не тиче координације покрета, не постизавања каких било конкретних задаћа кретања, већ простога отпштега, а при томе значајнога, напрезања. мишића, појаве силне, грубе снаге. Познато је свима, како деца воле да подижу и гурају