Učitelj

150 ни а ЈБ

бати су узели учешће скоро сви посетиоци. Старији су бранили Милићевића, а млађи га безобзирно нападали што је школу на слици претпоставио цркви. Баш у времену највеће дебате, кад је ствар била дотле дошла, да је већ један почео да виче: „Напоље са бунтовницима!“ — на вратима од Читаонице, појави се — Милићевић. ,

— Ето нам господина Милићевића; он ће целу ову ствар објаснити, рекне тихо Јован Бошковић, и узе да му објасни повод распри и бури, која се била, у свагда мирну читаоницу, уселила. Кад је Милићевић целу ствар разумео, рекао је:

— „Господо, разумео сам повод данашњој неслози у овоме дому. Признајем, да је на насловној или зачељној слици листа „Школе“, који ја уређујем и издајем, доиста црква лепша од школе, као и да је црква у светлости а школа у мраку. Али признаћете, господо, кад вам искрено и отворено кажем, да тако и јесте. Са нашом црквом одавно је пречишћена ствар. Још од времена апостола и светих отаца, она је добила своја правила или догме, које се више не мењају. Тиме је она достигла свој врхунац и сада плива као галија по мирној води. Са школом. особито са нашом српском школом, већ није тако. Наша школа још није почела да иде савременим рационалним путем; стари, конзервативни, назадњачки и несавремени дух у настави, у њој и данас царује; наша је школа у мраку. Њу треба осветлити. А да је што скорије освет_ лимо зрацима савремене просвете, на томе треба сложно и договорно _да радимо ми сви просвећени синови ове земље. А кад то постигнемо онда ћу ову малу мрачну и засењену школу на „Школи“ заменити велељепном осветљеном палатом која ће бити још лепша од цркве. Верујте ми, господо, да ћу сматрати за највећу срепу ако доживим да то извршим.

Нисам ја ни противу цркве, као ни противу школе. Школа“ и црква треба да су сложне и одговорне у раду; „треба да иду упоредо у Просвећивању нашега народа, те да што једна предвиди друга допуни; оне треба да буду у нераздвојној вези, те сам их зато на слици и везао гранама од она два дебела храста, која се над њима гранају,..““ |

-— Живео Милићевић! — узвикне први професор Вујић.

_- Живео! узвикне већина и на томе се ова интересантна препирка изврши,“

Пољна, 1909. год. ст. М. Мијатовић.

Т Ово је причао покојни Мита Ракић једном добром познанику и пријатељу писца ових редака. Догађај се десао 1868. године.