Učitelj

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 505

производ овакових песника, оваквих књижевпика. Ми данас на дечјој књижевности немамо ни занатлију а камо лп уметника, постоји нешто кулучара и трговаца и то је све. Мали народ мале и идеје — свуда обичност. Но у тој великој обичности што ласка обичном блату животном и задовољава се уздизањем оних стационарних снага што делују у друштвеном животу мало или готово ни мало пренебрегавајући ону велику књигу природе и оне, који су на откривању њеном највише урадили — стоји код нас г. Миодраговић као дивап изузетак нарочито се испољавајући у ; последње време што чипи узвишенијом његову старост, коју смо научили да гледамо слабу и скрушену код људи његовога доба и вавпитања. Не прича он у овој књижици својим читаоцима о бојевима, крунама, мржњи, злоби, велпкој моћи моштију светаца већ о људима боговима Колумбу, Копернику, Магелану и указује на згодпа места у књизи природе која најбоље отвара очи дечице, о сатурну, лами, гојзерима, вулканима, земљи, дивљацима, просвећеним људима итд. итд И сасвим тако. Време је да представници спле, мрака, мржње буду замењени представницима ума, светлости, љубави; да прошлост устукне пред будућношћу; да људи ствари, људи факта устукну пред људима духовима, време је да велика књига природе буде нађена потомству нашем место детињских производа ума људекдга, време је да очигледност успеха великих људи као што су Колумбо, Копервик, Магелан заузме место у књигама и школама нашим место оних сбумњивих „успеха“ владара и убица људи — једком речи: време је истини чистој, неокаљаној, узвишеној, великој окупаној у зори нових дивних појава, што карактеришу долазак новога живота. Појаву тога времена омогућава ова књижица, којој у томе погледу нема равна у нашој дечјој књижевности, у чему и лежи њена велика вредност..,:

Кад прочитам овакву књижицу за мене је њена тенденција, од најбитније вредности а друго је од спореднога значаја. Нека истина иде увек напред — све друго у назадак. Истина остаје увек истина — била она извесена у каквом раскошном издању или простом, баш као што врлина остаје врлина и под ритицама људским; била она изречена у „финој“ форми речником каквога песника или у простој форми каквог обичног човека. Јер кад је

! Знам да је „Напредак“ г. Јов. П. Јовановића имао такву тенденцију, али га на жалост још нигде не видех. Зар је тако морало бити"