Učitelj
484. Ут и-т вЉ
зултата и развитка ПЏриродних наука. Али, као што ћемо показати, у толико је жалосније, што је и ту правио скандалне погрешке. Молимо читаоца за извинење, што у почетку изновимо суд о фактима, која још нису наведена, а то чинимо из простог разлога, да би суд, који читалац сам доноси, био одређенији и одлучнији било за једну или за другу страну.
Аутор излаже учење великог француског философа Декарта. Прво говори о његовом животу. Описујући Декарта и његов приватан рад, написао је аутор нешто врло интересантно, што ћемо ми својим читаоцима радо доставити. Тако читамо: „Он (Декарт) је мало читао, и оно што је читао, више је читао да би имао подстицаја на мишљење, него да читањем нешто научи: он је био продуктивна природа, одређена да револуционира науку, а таке природе црпе из себе“. Потпуно се слажемо са аутором у томе, да они, који револуционирају науку, црпе из себе, а не слажемо се у томе, да (сви) они, који црпе из себе, револуционирају науку. И за ауторе може се сасвам умесно рећи „и оно што је читао, више је читао да би имао подстицаја на мишљење“. Тако је аутор, читајући Природну науку, добио подстицај на мишљење и пронашао „непосредном интуицијом свога ума“: нове законе по којима се планете крећу око сунца: да брзина, коју гаежса. пртидаје телима на земљи у свакој секунди износи 4,98 м. п за ту брзину пронашао формулу 220 %/1“, која означава средњу бргину у првој секунди при слободном паду; да је Коперник пронашао сем рошације шч револуције земље, још више кретања земљиниг, изузев једно једино, на шме објалшњвње рецесије, коју је Хипарг пропалфао, жрешањем земљине осовине у простору око пола ек„митаике —- објашњење Хипарховог тобиз озјауае зрћаетае ; итд
Аутор излаже прво садржај Декартовог дела: МеднаНопег Че ртипа рћПозорћа. Ми ћемо се прво позабавити тиме, како је аутор схватио и изложио познати Декартов став: Сово, етео 5ш (мислим, дакле постојим). Наводићемо ауторове сопствене речи: „Тај је став увек истинит, кад га изговорим или замислим, он изражава непосредну чињеницу моје свесне егзистенције, чим замислим своје ја, ја га друкчије не могу замислити, него као ја. које егзистира, мисао на егзистенцију самога себе и сама та егзистенција једно је и исто, сам фактум свесности и моје егзистенције непосредан је доказ саме те егзистенције. Да би се што боље увидео смисао овога става, Декарт поставља питање, шта је управо то моје ја које мисли и у чему се састоји сама ова, његова функција мишљења. Моје ја то није моје тело, нити његове функције, јер се у егзистенцију свега тога да сумњати, а ја. је оно што је у својој егзистенцији несумњиво. Моје ја може дакле бити само моје мишљење, моја непосредна свест. Треба.
1 Ист, нов. фил,, р. 99, # Пореди „Учитељ“ 1910, стр. 189, 288.
Цеа
4
а а