Učitelj

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 687

них радњи човекових“. Таква воља, вели Вунт, садржи у себи једну психолошку противречност.“ Г. П. се, како вам вели, позива „у првом реду“ на „непосредно осећање наше слободе“. На ово

осећање су се позивали и многи други, нарочито — наравски старији психолози; шта пак злачи „неносредно“ осећање — као да постоје и нека посредна осећања — не може се знати. То „непо-

средно“ осећање, које је по г. Петрбнијевићу први доказ за слободу воље, да се објаснити илузијом, да смо могли и друкчије чинити, за то што се у опште могло друкчије чинити,“ да смо могли следовати и слабијим мотивима: свест о слободи и није друго до нејасна свест о тим осталим мотивима“, о латентним преставама,о које, наравски, исто тако утичу на вољу, али су нама нејасне, т. ј. ми их нисмо јасно свесни, те нам изгледају без утицаја. Али је слобода, коју г. П. учи, метафизичка слобода, т. ј. воља се по њему може јавити потпуно безузрочно, немотивисана, без икаквих мотива. За то су остали разлози, које г. ЛП наводи за слободу воље, метафизички, што је и врло појмљиво. Ми пак рећи ћемо и овде с Вунтом само то, да је учење о метафизичкој слободи воље која по г. Петронијевићу „представља промену којој не претходи никаква друга промена“(ђ)' — Доследица непознавања односа виших вољних радњи према нижим. Ево како то Вунт вели: „Пе Еојсе маг да55 тап деп епсеп сепензсћеп 2изаттепћапо дег Тпеђ — ипа дег УШкитћапаипсеп тећ! ђеасћтете... 50 Кат тап 21 дег зеНзатеп Могчетпа, Фе ЖШепсћапашпа зе: тасћ! дав Егхецр па Чег #ћг уогапизоећепдеп Монуе ипа дег аш Фе Теегтеп ештупкепдеп ипа дет ешасћедепдеп Мођбу 2иг Непзећаћ уегтћеНеп деп рзусћ!зесћеп Вефпоипсеп, зопдегп даз МоџЏеп зе! еп лебеп деп Монуеп зјећ егејопепдез ипа ап чећ уоп пеп ипабћапојсе5 Дезсћећеп, даз Ргодик! ешез тегарћучасћеп МШепзуептбсеп5“.“

Да г. П. збиља овако непсихолошки, ненаучно говори о вољи, да он збиља учи да се воља — некаква метафизичка сила јавља, као што вели Вунт, Поред мотива, види се нарочито на завршетку овог параграфа, где г. П. говори, како то он сам вели, о „т. зв. мотивима вољне радње“. Ту, на име, тврди г. П., да се један акт воље може јавиши и пошпуно сам, без пратње икаквих специјалних свесних садржаја, који би били #0800 за његово јављање“. А то не значи ни мање ни више него да се може хтети —

+ жећећ, 0. с, 5. 251. 2 Мипф, Здшпа. д. Рз. 5. 223. 8 Осн. емп. Пе., стр. 299.

а Јоа!, о. с. Ва. Ц, 5. 399; 2. Гећтапи, Гећтфисћ дФег рћозорш зсћеп Ргорадепшк,; 1905. 5. 187.

5 Мипф, ашпаг. д. Рз., Ва. Ш, 5. 313. 6 дећеп, о. с. 5. 254.

" Основи емп. Пе., стр. 298.

8 Мапа, Огпдаг. да. Рз., 8. 233.

9 Основи емп Пе., стр. 306.