Učitelj

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 848.

ПА И ТРИО А СИ ИВ

воту, па зато тражи да и васпитање првенствено томе служи. Знања за самодржање преча су од знања, која су за добро породице. Брига о себи старија је и преча од бриге о породици; јер је брига о породици уопште могућна тек онда, кад се испуне дужности према себи. Личност заснива породицу и моћи ће је заснивати и подићи ако има снаге и знања да себе развије и одржи. А пошто држава може бити само помоћу породице, то излази да дужности очинске и родитељске претходе грађанским. А како снага и ваљаност једне државе зависи на крају крајева од снаге и ваљаности њених грађана, то излази да је срећа и благостање појединаца. основ добру и срећи друштвеној.

Развијајући ове мисли даље Спенсер наставља :

„Оне многе врсте занимања што заузимају наше слободно време после тешког рада, као што су музика, поезија, сликарство итд. претпостављају већ да друштво постоји. Не само што развијање њихово није могућно без друштва и извесне његове зрелости, него оне и своје главне мотиве црплу из његових осећања и 0особина. Друштво дакле не само што им даје погодака за њихово напредовање него им пружа и мисли и осећања што их оне и изражавају. И занимања дакле, која човека чине добрим грађанином, важнија су од оних, која иду у тако звано фино васпитање и развијање укуса; те отуда у васпитању оно што спрема за грађански / живот мора ићи пре оног што спрема за вештаке или уметнике“/

На основу свега овог Спенсер ствара рационални ред свима радњама које чине живот људски. По самој природи он их дели. 1. на радње које служе непосредно самодржању, 9. на радње, које служе на прибављања потреба животних, а тиме посредно и самоодржању ; 3. на радње, које служе подизању породице; 4. на радње, које иду на одржање поретка друштвеног и државног; 5. на радње разне врсте, које испуњавају наше слободне часове, да би задовољиле наше укусе и осећања.

Према овоме он ствара и ред у задацима васпитања стављајући на прво место оно васпитање, које непосредно спрема за одржање себе; на друго место оно, које посредно спрема за одржање себе; на треће оно, које спрема за дужности. родитељске; на четврто онс, којби упрема човека за добра грађанина; и најпосле оно које спрема з« разна уживања. _

Говорећи о овоме згодно је на овоме месту осврнути се на расправу овог питања код нас у садашњости. Ми мислимо на расправу 2. Љубе Стојановића о школовању, у којој он даје превагу оном школском васпитању, које посредно спрема за одржање самога себе у животу прибављањем потреба за живот — спремањем у школи ученика за радње, које га у животу очекују, за професију од које ће живети. То г. Стојановић ставља у задатак основне народне школе, и пошто маса народа у Србији живи од земљорадње, то према томе и основна народна школа мора носити тај карактер: спремати ученике за посао који их у животу очекује, од којег зависи њихова лична срећа и благостање, па према томе на-

/ /