Učitelj

770 У ЧИТЕЉ

и развити способност жаљења и саучешћа могуће је тек онда, пошто се пробуди интерес и љубав ка некоме или нечему. Не почињући прво са буђењем љубави, већ са буђењем жалости према патњама и несрећама, многи васпитачи раде неправилно. Њихове добре поуке, њихово старање да што раније пробуде у деце хумана осећања помоћу разговора или читања озбиљних књига често не доноси никакве резултате. Њихова наука не пријања за децу, њихов утицај показује се слаб. Највиша одушевљења, која брзо букну, брзо се и угасе. А то је зато, што све то није потекло из личних душевних доживљаја, већ је деци изнесено као нешто готово, које су други преживели, као продукат туђег рада и мисли.

У нашим читанкама за оспловне школе има прекрасних чланака, прича и песама наших најбољих писаца. Готово свака ствар сама по себи има уметничку, и етичку вредност. Састављачи читанака имали су намеру пробудити у деце трезвене мисли и осећања, љубав и жалости према беднима, пониженима и ожалошћенима. Па ипак су оне неподесне, јер се састављачи нису обазирали на природу дечју и најприкривеније тежње, на укусе и особине дечје душе. Они су изгубили из вида да су деца — народ весели, те нису умели говорити дечјим језиком, а то је велика погрешка.

Далеко сам и од помисли да о тако озбиљним стварима не треба никако говорити с децом. У списима уметничке литературе могу им се показивати и жалосне и страшне слике, јад, невоља, сиромаштво, неправда, суровост, смрт. Но ако ми деци сувише много и често будемо показивали баш такве слике, при том још пре но што су она све то видела у правом, истинском животу, онда им можемо нанети нелику штету. То може изазвати у деце или неку онакажену озбиљност и важност, неискреност и непријатност у изражавању осећаја, или их може довести у расположење угњетености, дати њиховим мислима и уобразиљи рђав, не дечји, правац, подривати њихову свежу и трезвену животну радост. Но, срећом, то не бива увек, јер дечја веселост савлада све. И ако на тај начин не бива увек велика штета од тога, онда, с друге стране, таква књига, по прочитању, мучно да ће оставити у души дечјој дубље и неизгладиме трагове, и деца ће је тешко заволети. И тако се ништа не може постићи од онога чему тежи васпитач. Добра, хумана осећања, жалост према патницима, осећање светог страха од велике тајне смрти, — све то рађа и развија понајпре живот, а не књига, ма и најчувенијег књижевника.

Деци ће само она књига бити мила и драга, која говори о