Učitelj

219 У и

Блонски, само на техничку страну рада. Проблем економског васпитања се неће решити тиме, што ће, како Блонски замишља, деца мењати радионице, тако рећи, трчкарајући од једне до друге. Она неће стећи умење да се користе максимумом економске користи од природне и културне околно ти, јер се њихово економско образовање у „омладинској школи“ сводило само на посматрање, а не на самостално решавање економског проблема. Школа рада П. Блонског не даје економско образовање, јер место да постане средство сбраво · вања, такво је васпитање постало хегемон образовања. Па кад је „хегемонија индустријалног рада“ постала, онда је природно да она мора да уништи принцип рада, зато што део не може никада целину да замени.

„Основни принцип школе рада — од конкретно- практичног ка апстрактном — дегенерише се у корену индусгријализмом, вели социал-педагог С. И. Гесен. Машина сама по себи није ништа конкретно: врло често она је апстрактнија од појма троугла и праве линије. Није свака машина конкретна већ само она, која одговара месним околностима, која задово · љава месне потребе и оживљава силе скривене у месној природи и култури“. Техницизам Блонскога је апстрактан, пасиван, извештачен.

Питање школе рада у Русији, као и код нас не може бити решено „педагошким индустријализмом“, у Русији још мање. Проблем школе рада и у нас и у Русији једино се налази у сеоско-газдинском раду, јер је је тај рад нашири, а не сме се самовољно ограничавати, па се то ограничење на зивало тако звучним именом, као што је индустријална школа рада.

један од најобјективнијих критичара овог педагошког система назвао га је не само неостварљивим, но и утопичним. Јер утопичност идеала у томе се повменично и састоји, што између циља и средстава, која улазе у садржај сваког идеала, постоји унутрашње противречје. А унутрашње противречје индустријалне школе састоји се у томе, што прерано сужава појам рада, а такво повашање према принципу рада не само да не приближава школу индустријалном раду, већ је од њега одваја. Мил, Р. Ма'сторовић.