Učitelj

%

Војислав Бакић 1

се и у педагогији може све збити у законе, којих учитељ

треба да се држи у школи као судија у суду, — Стој је био

"сасвим друкчији човек. За њега вели један знаменити немач-

ки педагог, да је био генијална педагошка водећа природа; тај је вођ био човек слободне религиозности, непосредне живости и сунчана бића; био је и методичар, али је његова нарочита јачина била у огњеној снази његове личности, која је палила и одушевљавала; њему је било одвратно све, што сапиње слободан дух; он је сматрао да педагошка теорија треба да служи својим правилима учитељевој лич-

ности, а не да је савлађује тирански, и образовање учитеља

му је било много важније него постављање метода. А други.

један педагог вели о Стојевој школи, да се о њој и данас очувало радосно предање међу нама као о нечем необично живом и веселом; „очи наших најстаријих светле, када причају о том“. И Бакићу је било одвратно све, што сапиње слободан дух; и он се приволео Стоју.

1874. вратио се Бакић у домовину као доктор филозофије лајпцишкога университета. Његова дисертација о Русоу била је запажена у тадашњим педагошким круговима ако се и није свидела једном, тада већ чувеном педагогу, ну нас познатом и превођеном Фридриху Дитесу.

Чим је стигао дома, већ га његов крај шаље у народноцрквени сабор (чији је питомац био) за свога заступника, а сабор га одмах бира за надзорника народних школа његове постојбине, али влада не одобрава избор одушевљена Милетићевца и не види у њему спремна педагога него само великога националисту. У то стиже позив из Србије, којој су потребни били стручни наставници за новоосновану учитељску школу у Крагујевцу. Пошто му је онемогућен био раду ужој домовини, Бакић се сада одазива томе позиву и предано ради као професор учитељске школе у Крагујевцу, а затим као професор и управитељ те исте школе (после њезина премештаја) у Београду. Какав је био његов рад, најбоље сведочи ова чињеница: ниједан учитељ учитељске школе доданас није био толико поштован и омиљен од својих ученика као Бакић, и то је поштовање и та љубав одржана и у стараца, његових ученика, који су дочекали његову смрт и преживели га. И у њих се очи још светле, када причају о раду свога учитеља.

Х