Učitelj

14 Учитељ

се није волео. Педагогија је морала освајати стопу по стопу, борба је била очајна, и понека позиција, која је за Бакићево доба била освојена, морала је бити напуштена. И данас, када је педагогија на страни, где се такођер морала борити за своје право, а то значи за добро народно, постала победница, "У нас то још није, — али је и у нас борба сада лакша, јер 10]

је Бакић утро путове. На његову му је велику, на његову разумну раду и да-

нашњи Университет захвалан, и што се све снова покреће питање средњошколскога педагошкога семинара и ради на његовој организацији, Бакићева је заслуга. Некадашњи Бакићеви ученици, садашњи професори университета, главни су. прегаоци за његове идеје. Стога београдски университет, на коме је он радио читав низ година и био му ректор, и с овога места, опраштајући се с њим, одаје пуно признање Војиславу Бакићу и његову светломе раду.

Захвална му је и једна млада установа, спојена с университетом, који је истом у развоју, наше Педагошко друштво. Када се оно стварило, Бакић, који је био наш патријарх педагошки, као што га је назвао један млађи педагог, већ је живео у својој дубокој повучености и није узео удела у његову стварању, и није заузео у њему оно место, које би му по праву припадало. Педагошко друштво могло је само да га изабере, као првога, за свога почасног члана.

За многе је њих речено с великим песником да ће на

"њихову гробу изнићи цвијеће за далеко неко покољење, за мало њих се може то рећи с толико права као за Војислава. Бакића. Учитељу основне школе, професору учитељске школе, управитељу учитељске школе, професору велике школе, ректору велике школе, првом почасном члану Педагошкога друштва, доктору Војиславу Бакићу није потребно ни с овога места, ни у овом часу рећи хвала и слава, — хвале он никада није тражио, а за славу се постарао сам.

Бакић у школи и у друштву. (Успомена од једног његовог ђака). „Ми смо били ђаци, а он нам је био и наставник и управитељ. Прво, сама његова физиономија увек је одавала "једног тихог, скромног, благог, тактичног, али увек озбиљног