Učitelj

132 Учитељ

ганизујемо радну заједницу, која ће нам служити као основа грађанског васпитања. Школа је, дакле, то место преко кога долази добро грађанско васпитање. Али да видимо, који специјални део Кершенштајнер придаје школи>

Држава, желећи да утре пут за развиће једне етичке личности, тежи двоструком циљу: егоистичком и алтруистичком, усавршавању и стварању једног бољег човечанства састављеног од најбољих индивидуа. Школа исто тако треба с једне стране да осигура физичко и интелектуално здравље ученичко а с друге стране, да упућује свачију снагу колективности. Она има да помогне ученику, пре него што почне да обавља једну професију, како ће је најлакше научити; затим да посматра ту професију не само као средство свога опстанка, већ и као интерес колективности и најзад да код деце развија свест, да својим радом потпомогну благостању колективности. Зато Кершенштајенер мисли, да основна школа има троструки задатак: |

1. Професионално или предпрофесионално образовање.

2. Морално образовање индивидуе помоћу професије, и

3. Морално образовање колективности у којој се врши ова професија. | Пошто се већина грађана посвећује ручним професијама, то школа мора да развија ручне способности ученичке. То васпитање помоћу рада не састоји се у томе да дете научи распознавати различите фазе рада, алате, машине и материје, које се употребљавају у тој или другој професији, већ у томе, да навикне на поштене методе рада, на све већи интерес за радом, на пажњу и уживања у раду. Другим речима, дете треба паметно упутити у професију.

Упућивање у професију.

До пред крај 19. века у Минхену је обавезно школовање трајало седам година. Осми разред као необавезан уведен је за дечаке 1894. год. а за девојчице 1896. год. И овај разред. постао је обавезан за дечаке 1906. а за девојчице 1913. године. Програм у тим школама дао је довољно места оним предметима, који имају директне везе са животом. За дечаке предвиђено је: пет часова из природних наука у добро опремљеним лабораторијумима; четири часа из ручног рада у