Učitelj

28 Драгослав Н. Јанковић

„Писати: то је толико, колико са самим собом разговарати се. Кад пишете, ви ништа друго не чините већ фотографишете своје мисли,“ вели наш Љуба Ненадовић. Шопенхауер опет вели: „Стил је обична сенка мисли: писати нејасно или рђаво значи глупо или конфузно мислити.“ Кад се ово има на уму онда свакоме мора бити јасно зашто наша основна школа даје тако слабе резултате у погледу писмености. Шта може да напише дете, какве мисли може да изложи дете, које није ни оспособљено да мисли и које заправо и нема својих мисли»! А може ли дете да схвата и разуме туђе (и то још писмено изложене) мисли, ако само не уме да мисли2!

Шта је традиционална основна школа до сада учинила да би се деца оспособила да мисле и расуђујуг Узевши строго, ништа» Чим дете ступи у школу утрапе му се у шаке књига и таблица и оно је од тога дана осуђено да кроз четири године стално дрља нешто по тој таблици или да, без и воље и разумевања, с муком сриче поједина места из нејасних књига. По Русову: "дете, које чита, не мисли, сав његов душевни рад ограничава се на читање; оно не тече знање него само учи речи“. А по Шопенхауеру опет: „ако неко хоће да сам никако ништа не мисли, најсигурније му је средство да, у сваком слободном тренутку, одмах дограби књигу у руке.“

Из наставног плана и програма за основне школе у Берлину, од 1921 г., г. др. Рајичић наводи ове речи: „Није главна ствар научити што пре технику читања, писања и рачунања, него развити у детету све способности и снаге“ А Жан-Жака Русо вели: „прве способности, које се у нама образују и усавршавају, то су чула. Стога би их требало најпре неговати; нажалост, те способности су управо једине, које заборављамо или бар највише занемарујемо.“ По Русо-у: „Наши су први учитељи филозофије наше ноге, наше руке, наше очи! Метнути књиге наместо њихово, не значи научити нас да правилно судимо, то значи пре научити нас да се служимо туђим разумом, то значи научити нас да мислимо да много знамо, а у ствари да никад ништа не знамо.“ А баш то је онај резултат што га постиже данашња „вербалистичка“ и „књишка“ школа, почињући наставу писмености од првога разреда, још од првих дана кад дете у школу ступи. Желимо ли да се ослободимо тог нежељеног резултата, управо да у погледу писмености постигнемо бољи резултат, ми морамо водити рачуна о развитку дечјих