Učitelj

688 Живан Ч. Ћирић

љивост духа нашега — чудо Божје“. Побожност тесно везује са нашим животом и она је свуда проткана, те на крају пете главе, у закључку, напомиње „да је за човека и природније и милошћу духа светога, лакше, да буде разуман, поштен и побожан, него да спољна, налепљена и случајна изопаченост буде кадра да му омете напредак“.

За Коменског је васпитање врло важан проблем и он га истиче у своме делу захтевајући једнакост у њему, без обзира на материјално стање, пол и обдареност, али то да буде на време. Да би се постигло потпуније васпитање истиче важност школа, где би се сви упутили у знању, врлинама и религији за корист земаљског и достојност вечног живота. Такође и настава у школи мора бити општа. То је изнео као антипод дотадашњој настави, јер је сматрао да школу треба поправити и реформисати. За одбрану свога захтева износи 6 начела: 1) да сва деца иду у школу; 2) да се у њима уче свему ономе, што може човека начинити паметним, праведним и побожним; 3) да се ово образовање заврши пре потпуне зрелости; 4) без батина, без опорости и принуде; 5) да образовање не буде само споља, него истинско; и 6) да настава не буде тешка него што је могуће лакша. Као што видимо његова начела су иста са нашим школским системом, који се стицајем прилика мења и допуњава.

У вези са стицањем солидног знања у школама, напомиње поделу наставне грађе према дечјем узрасту и времену; у рђавом друштву налази највећу сметњу у раду; за један предмет тражи само једног учитеља; захтева потчињавање воље васпитаникове васпитачевој; тражи да у једној школи буде исти ред и исто поступање у свима вежбањима; наглашава поделу ученика у мање групе; тражи већу бригу о вештинама и износи методе за поједине предмете, итд.

Подела наставне грађе коју је Коменски истакао остала је до данас и нашла доста примене и код нас. Наша званична педагогика захтева то планско дељење наставне грађе, ма да има и својих противника, који сматрају да се тиме иде у формализам и укалупљивање.

Што се тиче тражења једног учитеља за један предмет, ту је његова Велика дидактика отишла далеко или се показала као непрактична. Та његова замисао није се остварила ни по средњим школама и универзитетима, а камо ли у народној основној школи!

„Пре свега се владање васпитаника мора довести под вољу васпитачеву“. У овој пароли он се у неколико контрадиктује са захтевом „без опорости и принуде“. Сем тога учитељ највећег ауторитета не може много утицати на промену вољних поступака оних ђака код којих су супротно развијени у вези домаћег васпитања. Ако родитељи не раде с нама заједнички или разграђују наше делање, онда су узалудни наши напори у наметању