Učitelj

46 В. В. Розанов

који од овога потиче» Да ли треба говорити о неплодности овога. бола, о његовој непотребности за ма кога и за ма штог Јасно је према томе, да ће се за три добра часа дневно више учинити иу погледу квалитета и количине градива, него за 5—6 кратких часова. Овако много губимо. Јер није могуће у кратком часу завршити једну сцену из Илијаде, завршити причање из Ливија и аргумент из Платона; то није више ни сцена, ни прича, ни аргумент, већ само њихови искидани делови, где се почетак не разуме без краја и где је крај неразумљив и неинтересантан када се заборавио почетак.

Један мој апонент једном приликом ми је ово казао: „Периодична штампа убила је сада књигу... у Европи је остало мало људи, који се, слично Гледстону, још боре против читања новина и који читају књиге.“ Али мој поштовани опонент види факат,. али не тражи његове узроке. Овај прелаз друштва од озбиљног читања на површно читање јесте неки општи терен и он се мора скривати у условима који претходе овоме читању и који су га за ово припремили: ми видимо, да у добу од двадесет година и даље сви траже кратке утиске претрчавајући очима преко новина. | и избегавајући сваки дужи умни замор, сем ако нису на то принуђени, ако им то није службена дужност или извор средстава за живот. Ја тврдим, да се узрок тога налази у оним кратким, пролазним утисцима, иза којих се фатално, несвесно и незадржљиво. свуда сложило и продужује да стоји школско образовање. У њему постоји то исто отсуство дужности и дубоке пажње према нечему, као што постоји и у читању. Периодична штампа није: продукат нашег времена; али она је само у наше време постала. оно што јесте — готово једина умна храна за све. Зашто ни у првој половини ХЈХ века, нарочито не у његовој првој четвртини, ни у ХУШ веку, новине нису ступиле на први план, већ су се губиле иза књига, алманаха, чак и политичких памфлета» По живости друштва и по множини дневних метежа који су све интересовали, разуме се, ни доба пред француском револуцијом, ни: време Наполеонових ратова не уступа нашем времену. Но постоји убеђење које потврђује моју мисао и у нашем добу — новине и сада нису свуда раширене, оне не продиру у све слојеве, иако образоване; и данас маса људи не чита новине и њима претпоставља читање књига или разговоре о књижевним и животним. темама, или, напослетку, сасвим ништа не чита. Потребна читања новина, са ситним новостима, које не остављају никаквог дубљег трага и које се пасивно примају, личи на серије утисака које су такви добијали у школском добу. Када се у добу од 16—19 година занимања Не би састојала из многобројних скретања пажње: на разноврсне предмете и када би се састојала из припремања сваки пут у току 2—83 дана, или недеље, целе групе завршних знања о нечему, —- онда нема сумње, да се из оваквог припремања никада не би доцније јавила жеља да се свако јутро прима чудна смеша разних новости о свему на свету и са свих страна света...