Učitelj

Ђура Јакшић као педагог 285

силом верујемо да они раде све то у корист народа... е, онда...“ Учитељ четвртога разреда ућута,“ — а тај је учитељ сам Ђура. Опис перковачке (тј. пожаревачке) беседе у истој приповетки (Чича Тима), на којој је главно предавање било да су Југ-Богдан и његових девет Југовића били музикални,па и његова кћи („Па зар би се Влах Алија заљубио у њу да није била музикална2“), само је персифлажа те „београдско-новосадске забаве“. Највише грми на моду, и на Београд и на Нови Сад којису наши главни помодарски градови. Али не само кроз књижевност него је и непосредно давао Ђура поуке, и то педагошке поуке. Можебити да је то и више пута чинио, у ужем кругу зацело, као што видимо у Чича Тими, али и у ширем, па и на омраженој беседи. Нажалост имамо само запис о томе, али не и само предавање. У Каљевићевој Србији од 22. фебруара 1870. (бр. 22.) изишао је допис из Јагоднне од 4. фебруара у ком се вели:... „беседа, која је давата 1. фебруара, потпуно је одговарала свом имену. Нарочито нам је добро дошао говор од Ђуре Јакшића „о кућевном васпитању“, где је лепу лекцију очитао родитељима што се слабо или боље рећи никако не брину да на понос себи и свету одгоје „мио пород крви своје“. — Још нешто бејаше што је благо прионуло за наша срца. То беше „Сељачко ђаче“ песма од Ђ. Јакшића коју је једно ђаче декламовало. Заиста није било човека којега није дирнула ова песмица, пуна лепог осећања и наивности.“ Нажалост, то је све што знамо и о том предавању и о тој песмици.

Али није та тенденција што је учинила Ђуру великим, и није У њојњегова појезија ињегова уметност. Напротив, сувише истицана тенденција шкодила је и њему, као што се то види на његовим ратничким приповеткама у којима се уметничка жица његова често губи толико да је и сасвим нестаје. Песник је, рекао је један песник, дете које је постало велико. Уметност је, могло би се друкчије рећи, највећа објективност у највећој субјективности. Субјективни "Бура умео је да нађе и да изрази што је објективно, што је опште, што припада сваком човеку или читаву човечанству, у томе је он највећи. и тога имамо ми и у његовој песми, и у његовој приповетки, и у његовој драми, па и у његовим сликама. И тим, чим је он највећи, он је уједно и највише васпитач. Он нас учи познавати природу и људе, учи љубити и мрзити, трпети и борити се. Аконаму песми и вели: „О мајко, мајко, свет је пакостан, — живот је, мајко, врло жалостан,“ па то понавља иу Усгоменама другу Јови Јовановићу: „Јест, драги пријатељу, живот је жалостан,“ ипак у њега има вере, има наде, као што има и љубави. Он нам пророчки вели наједном месту: „Ал доћи ће дан... и сваки ће народ дан свога васкрса славити“ (Успомене другу Јови Јовановићу), и понавља те речи, појачане, на другом (Сироша Банаћанка). — Али највише се од свих његових речи помиње: „У свету, брале, нема љубави!“, и Вуловић је ставља и као мото својој познатој студији о нашем песнику, као да је тим стихом хтео да прикаже сажету харатеристику човека и песника, и као да је