Učitelj

Ђура Јакшић као педагог 987

ложе у свом друштву. „Чаше звекнуше, а, као крупан одјек тим тананим стакленим звуцима, заорило се једно велико „многаја љета“, које само учитељи, кад су у добром расположењу, умеју онако свечано отпевати. ..“

Методска питања Ђуру нису мучила, као ни његове другове: не смећимо с ума да је прва учитељска школа отворена у Србији истом оне године које је Јакшић престао учитељевати, отпуштен „због непристојног владања“. Ученици треба да „знају све као воду“, „од корице до корице“, пјеније „да би код попАрона могли капеланисати“. Поступање је с ђацима било грубо,

и незнање требало да отклони — прут. „Лези, вуцибатино! Ревизор иде, а ти још ни катихизиса не знаш!... Лези! Лези!... А не после ја за тебе да испаштам!“ — На крају године добијају

књиге „већином богаташка деца..., а у очима добре, али сиромашне деце трептаху сузе незадовољства. Већ у тим младим годинама почиње сиротиња бивати незадовољна, јер тако млада срца почињу тровати увреде које им неправда наноси!“ (Чича Тима).

Ђурино незадовољство стањем наше школе, односно појавама што су с њом у вези, иде и даље. „И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лешше и дивније здање него: и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болницама.“ (Сироша Банаћанка). — „Она [учитељицај беше у целоме Перковцу уважена. Кажу да јој је и сам господин начелник министарства много наклоњен, да се о њојзи више пута са поштовањем изразио: како би Србија срећна била да има више таких васпитатељака! Што. се мене тиче, ја толико знам: да кад би Србија од ње што учила, научила би да сваког човека с наочарима љуби у руку и да свакој начелниковици министарства купи по једну или две хаљине, и онда би се начелниковице наше лепше носиле него све девојке султанова харема, а то, наравно, не би била мала заслуга.“ (Чича. Тима).

Али, нема сумње, запитаћете се: Зар песник, који је толико. учитељевао и толико писао о учитељима, није имао свога идеала учитељског, зар нигде није истакнуо или бар натукнуо: ко је идеалан учитељ»

С правом је постављено то питање, а заиста се находи и одговор на-њ у његовим делима.

У приповетки Сељаци чича-Илија замера кмету:

— А што се ти, кнеже, опет, мешаш у његову децу кад. знаш како лепо и благо с њима поступа»

— Истина је — тврди чича-Маринко, — ни код своје куће деца нису слободнија него код њега. Ретко да које покара... но. све некако лепо с њима, и сам се чудим, како може.

Учитеља у Белој кућици већ смо упознали: и он се одликовао благошћу.

Благост је основна врлина учитељева: за Ђуру је свештеник узорит кад је смеран, учитељ, кад је благ. (Мати).