Učitelj

„220 па

устаје против Плеханова, као присталице хилоцоистичког учења #0 свеопштој одушевљености материје(64); али он никако не за. боравља да покаже чиме се разликује од учења Плеханова тврЂење Лењиново, понављајући за њим да чак и неорганизована „материја има унутрашња стања аналога осећају.

Сличан неспоразум налазимо и код Биховског. Он пише: „свест је својство одређеног облика материје, материје на одреЂени начин организоване, материје веома сложене по својој структури, која се јавила на врло високом ступњу еволуције природе“. „Свест присутна материји као да је чини двостраном: физиолошки, објективни процеси пропраћају се унутрашњим ре"флектовањем, субјективношћу. Свест је унутрашње стање материје, интроспективни израз неких физиолошких процеса“. „Какав је овде тип везе између свести и материје» Може ли се рећи „да свест стоји у узрочној зависности од материјалних процеса, „да материја утиче на свест и да се као резултат добија промена свести» Материјална промена може да изазове само материјалну промену“. Признавши да механички процес није узрок, који рађа свест и душевна стања, Биховски решава питање овако: „свест и "материја нису две разнородне ствари“. „Физичке и психичко је један исти процес само посматран са две стране“. „То што са објективне стране претставља физички процес, то се изнутра самом материјалном суштином опажа као појава воље, као појава "осећаја, као нешто духовно“ (Бих. 83—84). Даље он додаје: „сама ова способност, свесност, јесте особина која је условљена физичком организацијом слично осталим њеним особинама“ (84).

Овај додатак противречи тврђењу, да „материјалну промену може изазвати само материјална промена“. Недоследност може се избећи само путем следећег тумачења. Материјална "основа света која је као што знамо остала неодређена у дијалектичких материјалиста „ствара првобитно своје механичке манифестације, па онда на одређеном ступњу еволуције, наиме у организмима животиња, ствара као допуну спољашњим материјалним процесима још и унутрашње, психичке процесе. У таквом случају разлика између учења Лењина и Познера и учења Биховског је оваква: по Лењину и Познеру, материјална основа света ствара од самога почетка, на свима ступњима еволуције не само спољашње материјалне процесе но још и унутрашње процесе, осеЋаје или у крајњем случају нешто слично осећајима; по Бихов-

ском, материјална основа света увршћује унутрашње процесе.

у спољашње само на релативно високом ступњу еволуције. Али "за нас је свеједно да ли ћемо се држати учења Лењина и Познера или ћемо прихватити учење Биховскога, јер се појављује следеће питање: ако начело које се налази у основи светских процеса ствара два низа догађаја који образују једну целину али се не своде један на други, наиме спољашње материјалне и унутрашње психичке (или сличне психичким), онда какво право имамо да овај стваралачки извор и носилац догађаја називамо материјом> Тачан израз тога што смо ми нашли дато је у учењу које тврди „да ово начело стоји изнад оба низа, а то је — метапсихофизичко