Učitelj

ја сам употребио говорећи о „данашњем превирању националног пре-. ображаја у Немачкој“. У вези с тим, не губећи из вида „једностраности и претераности у политичком погледу“, ја сам рекао:

„Даље пада у очи да се главна пажња обраћа на развијање природног осећања код сваког појединца да је једно са свима члановима нације и с нацијом као целином. У развијању дубоког осећања духовног јединства гледа се поуздана основа за културно напредовање нације, сваког појединца и човечанства“ (стр. 417).

Ни човек с минималним осећањима моралне одговорности не би могао тако грубо као М. да употребљава неистине у органу читавог реда људи који су свој позив нашли пре свега у чувању и јачању моралности. М. не само да се ништа не устручава, него још, пошто је“ поменуо да је Хелдерлин проживео много година „помраченог ума“ и осудио мене што тога песника нисам навео као пример „једностраности и ексцентричности у осећањима и поступцима једне књижевне сањалице“ (као да га ја нисам назвао овим именом), тврди да је „тај исти песник могао изрећи (у роману „Хиперион"“) једну највишу истину о животу, по којој: „Као разилажење заљубљених дисонанцесу света: Измирење је по среди сукоба и све раздвојено се опет сједињује" (цитирам тачно из написа М.). Ну, „та се истина“, вели даље: М. у личности тога песника „није обистинила, већ је учинила један“ најтежи изузетак“, те због тога „овај пример с Хелдерлином у педагогици Младеновићевој подесан је доказ томе, да је у тај обимни спис стрпано много што-шта чему није: било места и што није нашло сагласности у посве хетерогеном материјалу". — М. овде још каже: „У случају учења о националном васпитању нескладност чини још и то, да се за пример није навео ниједан наш родољубиви песник и: национални радник, већ се ређају толики немачки књижевници, а нарочито један из једне од најмучнијих књижевних периода, као што је „јуриша и навале", и то један песник који је подлегао болесном духу "те периоде и није могао наћи надмашење супротности, које су раздирале њене претставнике" (стр. 330).

Поред редовних противречности и бесмислица овде се показује још и надмена грубост. Песнику, коме признаје да је изрекао једну „највишу истину о животу“, М. пребацује „ексцентричност“ и одриче му важност зато што је потом — умно оболео, па каже да се песникова истина није код песника обистинила! У чему је та „највиша истина", нека пробе ради изведу сами читаоци из „укусног“ превода М.; али шта ли му је то необистињена истина; М., који овако „саосећа“ са злим удесом Хелдерлиновим, позива се доцније на Ничеа, чија је судбина била иста, и у таквом држању не види — никакву противречност. По таквој памети М. нико се не би смео позивати ни на нашег Петра Кочића. Случај с Хелдерлином, кога ни Шпрангер напр. није: