Učitelj

би само у томе што бих уверио и себе и читаоце да тај велики простор наређаних речи не казује ништа, баш ништа друго сем онога што се

из наведених примера види. У то може да се увери сваки који буде упоређивао напис М. са текстом из моје књиге. А да се не би помислило да тек само говорим тако, ја ћу показати на неким примерима, на које сам наишао, прегледајући летимично остале свеске „Учитеља", да нисам ништа претерано ни напамет рекао. На пример, М. на стр. 421 тврди:

„Тако се код Младеновића показује скоро непомирљива противност међу принципима природности и културе, јер се принцип културе безмало сасвим искључује из појма о васпитању.“

(Опет једно сасвим одређено тврђење које је засновано једино на — намерној неистини, Ја сам о схватању природе и природности с погледом на васпитање говорио на многим местима у својој књизи, али ћу навести само једно, па ће и оно бити довољно да тачно обележи изнето тврђење М. Расправљајући (у одељку о националном васпитању) појмове „природа“, „нација“, „култура“ и „човечанство“, ја сам на стр. 414—415 своје књиге рекао:

„Вратимо ли се сад понова на појам нације, биће нам очигледно да нација није само неопходна, природно дата чињеница него се у њој природа сједињује с културом у једно културно добро, чије је изграђивање од стране нације у непрекидном току а поједини већ обрађени, конкретни облици из тога тока улазе у саставни део општих човечанских културних добара. У нацији дакле налазимо једину могућност да се природа и култура исто тако као и индивидуа и човечанство сједине у оно хармонијско стање, у коме се културни развитак саме нације јавља као задатак нацисналне заједнице, сваког њеног члана и према томе целокупног васпитања, а поједини ступњеви тога развитка (у свом одређеном облику) претстављају као историјски процес потпомагање општег човечанског културног развитка, који је у својој суштини бескрајан, а чије реализовање у једном конкретном облику претставља још увек један веома удаљени циљ."

Коме је ово недовољно, може да прочита још и онај одељак из моје књиге који носи натпис „Културна добра и вредности као средства и циљ васпитања" (стр. 63-—69), па ће видети какве је врсте неистина да ја „принцип културе безмало сасвим искључујем из појма о васпитању“. Да тако што каже, био је ваљда само М. „способан“.

Исто је овако и тврђење М. на стр. 612:

„Најмање би смела педагошка наука да своје поставке, принципе, методе утврђује полазећи с једног краја, било левог или десног, доњег или горњег. У ту кардиналну погрешку запала је педагогика

о којој је овде реч, тиме што све опште поставке и основна сазнања. утврђује полазећи од замрачене низине „првобитне активности! инди--

видуалног духа".