Učitelj

ЛИНЕ НЕ ЕБВ РЕН ar IR URE RO O aga Orao =g array ai Bala 449

6) Код Хрвата најкрупнија су имена: Динко Шимуновић (1873) и Виктор Цар-Емин (1870). Фрањо Хорват-Киш (1876—1924) аутор је 2 збирке новела „Женици“ (1902) и „Насмијани удеси“ (1918) И путописа „Виђено и невиђено“ (1911) и „Истарски пути“ (1919). Антонија Цвијић-Каззоу/ 7 (1865), позната је као одлична фељтонисткиња, а у својим фељтонима најрадије обрађује хрв. културну историју, о чему има и 2 књиге у издању Матице Хрватске „Ватрослав Лисински у колу Илира“ (1919) и „Фрањо Ж. Кухач“ (1925). Позоришни човек, новелиста и критичар, издавач „Нове Наде“ Андрија Милчиновић (1877) био је од 1899—1902 учитељ у Зденцима, док није отишао у Минхен и Хамбург да студира позориште. Ђуро Судета (1903—1927) успео је успркос преране смрти да остави доказ о свом песничком таленту у збиркама „Осамљеним стазама“ (1924) и „Кућице у долу“ (1926). Владо Ивакић (1880) објавио је више приповедака из живота хрв. сељака. Љубоје Длустуш (1851 — 1921) бавио се поред рада на педагошкој књижевности и белетристиком, био од 1911—1919 претседник „Клуба хрв. књижевника и умјетника“ у Осијеку на ком га је положају заменио опет учитељ, оснивач Клуба (1909) Рудолфо Фрањин Мађер (1884), плодан песник и приповедач, марљив радник на омладинској књижевности, коме је критика често оспоравала таленат, самочиклост и успешну уметничку обраду мотива. Хамдија. Крешевљаковић (1890) јављао се од 1904 у „Бехару“ и многим другим листовима, а од њега је

„Кратак преглед хрватске књиге у Херцег-Босни“ (1919). Никола Ђурић (1866), познати пропагатор трезвености, писао је приповетке за народ у загребачком „Србобрану“ и националне драме „Омер и Мерима“, „Имотски кадија“, „Војвода Дојчин“ (1925), „Дин Зејнел Стојковић“ (1927), „М вољеше царству небескоме“ (1930), „Милош Војновић“ (1934), комедију „Све за љубав науке“ и комад „Мртваци — а пријете“ (1921). Никола Павић (1898) издао је осим песама за децу 2 књиге стихова „Лирика“ (1922) и „Позабљено цветје“ (1923), збирку кајкавских стихова.

На омладинској књижевности раде с успехом: Ловрак, Шпољар, Козарчанин, Тони, Јосипа Радошевић, Сучевић, Роботић, Иво и Јосип Рукавина, Љубица Годлер, Зора Руклић и мн. други.

в) Код Словенаца се после 1918 јавља читав низ учитеља који раде или искључиво на дечјој и омладинској књижевности, или осим тога пишу и „за одрасле“, а најмлађима се придружују и нека старија имена чији рад досиже и у раздобље иза Уједињења.

У прву групу спадају: Фран Ерјавец (1893) и Павел Флере (1883) који издају словеначке класике за омладину, а Флере је познат и због својих превода и прерада; онда вођа и идејни отац модерне словеначке омладинске књижевности Јосип Рибичич (1886), уредник „Нашег рода“ и агилни „зрш из тоуепз“ Младинске матице те плодан омладински писац („Краљество чебел“ 1912, „Всем добрим“ 1913, „Развалине“ 1916, најуспелија слов. позоришна игра за децу „В краљеству палчков“ 1919 и њен наставак „Краљица палчков“ 1923, „Кокошји род“ 1923, „Завратне пошасти“ 1924, „Михец ин Јакец“, „Мишколин“ „Чуримурци“ итд.); Карел Ширск (1889), који има збирке песама за децу „Јутро“ (1920), „Капелица“, „Полжја хишица“ (1926) и збирку прозе „Слепи славчки“ (1922) и његов