Učitelj

456 ианиницивенилазимнеитиинивашчиваниииишаеннилннинне а пиавиисшннинниниах сагокаркашссависто ес Љутовид М. Бодулић, Охрид

Учишељ романсијер Лнђелко Крсшић

О књижевности Јужне Србије није могуће говорити, а да се нарочито не истакне личност Анђелка Крстића, једног од најбољих приповедача и првог романсијера Јужне Србије.

Анђелко Крстић родио се 20 октобра 1871 год. у Лабуништу, срез струшки, врло живописном планинском селу Дримкола. Свршивши основну школу, пошао је у Београд; тамо је учио приправну учитељску школу Друштва св. Саве, коју је свршио 1889. Исте године ушао је у службу и службовао као српски учитељ низ година, за турске владавине, најпре у разним дримколским селима: Лабуништу, Подгорицу, Боровцу; затим у Ресну и Охриду до 1925, када је | пензионисан.

Ослобођење Јужне Србије дочекао је у турском затвору. За | време светског рата био је на војној дужности; 1915 пошао у из- | гнанство. По повратку у ослобођену отаџбину, 1922, првом после- | ратном приповетком „Без тапије“, наставља свој књижевни рад.

Анђелко Крстић своју књижевну каријеру почео је још 1902 године приповетком „У печалби“, која је штампана у Цариградском гласнику. Од тог доба он сарађује у тадашњим српским часописима Јужне Србије под Турцима и календарима разних културних друштава. У њима штампа он остале своје приповетке: „Беле покладе“, „Два друга“, „Сигуран лек“, „Овчарев грех“, „Нова година“, „Отмица“. Све ове приповетке, почетничке и писане у етнографскофолклористичком духу, имају у себи доста невештина и дидактичних елемената; отуда већина од њих нема већих уметничких особина и вредности. Истичу се само својим изузетним женским личностима приповетке „Отмица“ и „Овчарев грех.“

У „Отмици“ приказана је млада, добра пастирица Биљана, сироче покојног Вељана Мирческог кога заклаше, „пошто немаше ко да плати откуп за њега.“ У искрпљеној кошуљици и подераном сукненом зубуну пасе она по присојима и дољама богато одевене невесте Јабланице своје малобројно стадо, због кога ће и изгубити свој жалосни млади живот, бранећи своју сиротињску имовину од гнусних арнаутских отимача. У жалосној смрти сироте Биљане, у гашењу њеног младог живота, Крстић је оличио смрт свих оних оголелих и напаћених становника Јабланице, чије тужне повести, „причају хумчице, расуте по њеним пропланцима без икаквог обележја.

пон == |

а и | =- 4