Učitelj

Трајковица се уздиже високо изнад чисто локалног и појединачног примера супружанске верности, јер жалосна судбина њена није судбина лично њена, само једне жене, него судбина уопште —- супруге печалбарске, која је у таквом браку жива сахрањена.

У томе је она општа, висока вредност ове приповетке. Унутрашња, душевна трпљења и мучења Трајковице, њен скривен, нем, утуљен бол, који нема израза, одавања на ојађеним устима, преко којих не пролази ни једна реч тужбе, клетве, освете, гњева, инкарнација су страдања јужносрбијанске жене.

Лик жене - мајке заузима најистакнутије место у делу А. Крстића. |

Са инстинктом правог приповедача од расе ушао је он ду•боко у све душевне вредности њене, и дао нам два изванредна лика мајке у приповеци „Вечито дужни иу „Трајану“.

Мајка А. Крстића није замишљена, конструисана, апстрактна. Она није нека виша, узвишена личност; у њој нема ни величанствености ни господства.

Она је без монументалности, позе, патоса. Мајка А. Крстића је права наша народна мајка; то је истинска, стварна, јужносрбијанска печалбарска мајка, директно виђена у тешкој збиљи живота и убедљиво, спонтано омиљена. У њој је оваплоћена она неисцрпна моћ наше жене: издржљивост и непрестано одрицање, мучење, страдања и она јака воља за жртвовањем. Мајка А. Крстића је она јадна наша мајка мученица, паћеница и вечна жртва.

Анђелко Крстић није се задржао само на приповеци. Он је дао и један роман, „Трајан“, из живота нашега Југа.

Роман „Трајан“ има три дела. У првом делу описује се де-таљно једно јужносрбијанско село, и живот, и људи у селу. Из тог села су и два брата Славко и Момир, предузимачи-грађевинари. Приказујући их, писац слика и разне друге моменте из живота "печалбара. Ту су описи доласка печалбара са печалбе о Митровдану; ту су, затим, њихови, другарски састанци, разговори, седељке, једном речју, живот печалбара у селу до Белих поклада када се спремају поновно на одлазак. Сем овог више ужег живота печал«бара, ту је, са много лично доживљеног, изложено оснивање српске "школе у селу, за време турске владавине, од стране „новог, младог пуног воље и одушевљења учитеља Дојчина“. С много пажње приказане су невоље, муке, чак и физичке, сметње, које је учитељ Дојчин имао са непријатељима те школе српске: турским властима и присталицама пиперкарске пропаганде. По простору ко ји је пссвећен овоме, за село веома важном, догађају, човек има утисак да је Крстић с особитом љубављу, веома брижљиво бележио сваку појединост ове историје, сматрајући за своју свету дужност, као бившег истакнутог националног радника, да остави новим поколењима посве аутентичне вести о томе. И заиста, многе странице ове историје од неоцењиве су важности за познавање стања наше пропаганде у Македонији и наших просветних прилика и неприлика, јер је Крстић верно фиксирао неколико објективно стварних доживљаја.