Učitelj

и понављамо туђе рефлексије, било би корисно када би смо их применили у нашим школама и посматрали резултате на делу.“ У свом акту Министарству просвете од 10 јула 1933 г. тражио је да се у разним местима Југославије, како варошима тако и селима, одреде десет школа подељених и неподељених у којима ће одушевљени поборници радне школе по активном методу радити ослобођени данашњег наставног плана и метода, па после четири године да се одреде стручњаци који ће да испитају резултате таквог рада. Слободан мислилац какав је био, Петровић је сваком проблему, дакле, приступао без предрасуда и предубеђења и примао само оно што издржи критику његовог разума и оправда наше југословенско искуство, без обзира како ће се такав његов став оквалификовати.

Значајне су и студије Петровићеве из психологије које је он штампао у Просвешном гласнику, ограну Министарства просвете. У свим овим расправама: Еволуција душе, Психолошки закони, Дечији мозак, Душа код животиње, Дечија чула, Меланхолија, итд., он је заступао физиолошку психологију. Третирајући психолошке проблеме физиолошки, од се ипак одвајао од оних чудних присталица универзалне биологије који претендују, како он каже на једном месту, да униште самосталност психологије и да од ње створе обично поглавље физиологије. Психологија се ослања на физиологију исто онако као што се ова ослања на хемију. Објашњење свију појава свести дакле треба да припада једино психологији.

Али оно што је послератним генерацијама учитељским мање познато о пок. Петровићу, и што ми желимо овом приликом сада да истакнемо, то је његов рад пре рата.

У предратном школском покрету у Србији који је имао за циљ реформу како у уређењу народне школе тако и у подизању школске наставе, Петровић је био један од вођа. Главни орган овог покрета био је часопис Наша школа чији је једно време, после Воје Младеновића, био он главни уредник.

Око овог часописа скупљали су се сви ондашњи млади школски раденици: Драг. Михајловић, Војислав Младеновић, Драгољуб Бранковић, Бора Младеновић, Драгомир Иконић, и др. Петровић је долазио у ред оних најборбенијих. У својим многобројним чланцима: Дајше нам школу, Учитељ и универзишет, Какав треба да је закон о народним школама, Писмо о реформи школе, Кроз просвешну реорганизацију, Што горе шо боље, Учишељ у животу, Учитељ у школи, Повлашћено дегенерисање, Да се оканемо моралног карактера, Организација и акција итд. штампаним у овом и другим часописима, износио је недостатке школске наставе, школске и учитељске организације и тражио реформе од којих су многе и данас, после 30 година, актуелне. Он тада поставља теорију o прогресивним факторима и на основу ње решава школски проблем овако: ! школска зграда: она се мора подићи; она се мора издржавати; 2 учишељ: он мора бити спреман; он мора бити награђен;

'"____| __нида

ја a ALMA a AL,

)