Učitelj

би што пре да купи својој деци, потпуно уверен да је таква књига, по својој корисности, драгоцена посластица за децу. Где се завршава царство животиња тамо почиње царство човека. За лако и пријатно упознавање деце с тим царством врло су корисна путовања или просто описи земаља и народа читавог земљиног шара. И ту слике морају играти главну улогу. Текст мора бити такав као да је писан за'одрасле, само из њега мора бити избачено све што премаша схватање дечје, што је за децу неинтересантно, што не треба да знају. Што се тиче преисторије, она би требало да се састоји из биографија историјских лица, анегдота из њиховог живота, појединих историјских догађаја који имају морални смисао и значај. Моралност требало би да буде главни предмет, али о њој ни речи не треба помињати. Исто тако ни речи о неким поукама: оне се не смеју давати у речима, већ у делима.“ (Из рецензије „Нове библиотеке за васпитање“ т. Х, стр. 52).

Природне науке могу јаче од свега заинтересовати децу. Оне су блиске деци, она на сваком кораку долазе у додир с природом, природа је блиска деци. За дете је много интересантније да прочита због чега пада киша која му смета да трчи по дворишту него ли да сазна какво су одело носили Римљани. Причајте му о лептиру, кога јури по ливади, о коњу који га вози у школу, о старом верном другу Барбосу који чува дом и као награду добија батине. Али ми одрасли силом хоћемо да отргнемо децу од живота који их окружује. Стога, говорите с дететом о стварима које су му блиске, причајте му како се зидају куће, како се пече хлеб,који сваки дан једе, како се прави столица на којој седи. О свему томе оно ништа не зна“ (Тамо, т. ХП, стр. 515).

М О форми дечјих књига

„И како се широко и богато поље указује писцима, а дан не говоримо о извору њихове фантазије... историја, географија, природне науке — треба само умети све то пожњети. За децу су предмети што и за одрасле људе, само изложени према њиховом схватању, а у томе се и састоји једна од најважнијих страна посла.

„Пишите, пишите за децу, али да вашу књигу може са задовољством читати и одрастао човек, и кад је прочита да се у машти може пренети у светле дане свога детињства... Главна је ствар: што мање сентенција, наравоученија и резоновања. Не воле их ни одрасли, а деца их просто мрзе. Деца желе да у вама виде пријатеља, а не наставника, траже од вас уживања, а не досаду, приче, а не поуке“ (Из чланка о „Библиотеци дечјих историја“ В. Бурјанова, т. Ш, стр. 311—812).

»Чланцима који су сами по себи од велике вредности, али за дете неинтересантни, убићете код детета сваку вољу за читањем. Дете хоће бајке, забавне приче, а ви му дајете готова научна расуђивања.